7 – ММ и Кључне Речи Вашег Живота

Рачунар је име које је добио 80-тих година прошлог века, онда када се појавио. У почетку он је одиста био огромна рачунарска машина.  Први рачунари у Београду заузимали су по неколико повећих соба, обавезно у приземљу и са ојачаним подом јер је његова тежина то захтевала. Са убрзаним развојем његових могућности, смањивањем габарита и тежине, ушла је у употребу енглеска реч компјутер.

   

Развојем допунских програма и Интернета на који је прикључен он је постао много више - мултимедијални центар за личну или општу употребу. Данас он функционише и као телевизија и радио, дневна штампа, књига, каталог изложбе и сама изложба, комерцијални каталог, адресар, документарна база свих врста  текстова и података, фото-албум, репортажа и фото-звучна изложба, посредник у посети светским музејима, градовима и местима... Уз  то је и моћна писаћа машина, пошта, телефон, телефакс...

           

Ранији високи трошкови за већину наведених активности данас су, преко Велике Мреже, неупоредиво нижи, а Интернет је и бржи, синтетичнији, далеко већег просторног домета, практичнији и доступан већини. 

Које му име дати? Једино које му данас приличи је МУЛТИМЕДИЈ, што може и згодно да се скрати на ММ.

Интернет, мрежа којом ММ обухвата свет, поништио је даљину. Ајнштајнов простор-време се претворио у свепростор-свевреме Велике Мреже, са нагласком на СВЕ. А заметак овог данас непрегледног електронског складишта, у

културолошком смислу, су колажи Гијома Аполинера, слике кубиста Пабла Пикаса, Жоржа Брака, Хуана Гриса, Фернана Лежеа и интегралне слике Леонида Шејке.

Они су исту површину слике-колажа посматрали из више истовремених тачака, што данас, осим уметника, само ММ може и у њу су уплитали предмете и идеје, људе и пределе, новинске тривијалности и метафизичке атрибуте. 

Ставови неких теоретичара нових медија да «mash» почиње са Web-ом» и да «од њега све почиње» говоре пре свега о њима, ту се полуобавештеност смењује са жељом да све почне са њима, али се, ето, испречио тај Интернет...

На Интеренту је «90% ђубрета», примедба је коју ћете повремено чути. Јесте, можда баш 90%. Погледајте киоске са штампом. Уђите у локалну књижару, ако је преживела у вашем месту. Колико је у њима «ђубрета»? Исто толико, или мало мање, или више. Али кад одлазите са киоска или из књижаре, не односите «ђубре» него оно што сте одабрали. На Великој Мрежи све је ствар вашег избора – понуда је огромна и свеобухватна, а оно што изаберете да посетите, прегледате или да у томе учествујете – то вас боље представља него фотка и подаци у личној карти или на вашем цењеном профилу. 

Та огромност и свеобухватност Велике Мреже избацила је из употребе синтетичке покушаје типологије уметности и света. Карактеристичне појаве и догађаји, ситуације и типови, са којима су често манипулисале све идеологије, замењене су квантитативним мерилима. Колико фотки, речи, редова, страна? 

Пропустите ваш текст кроз ММ програм који разврстава појмове, предмете и глаголе и добићете најчешће употребљене речи. Кључне речи текста. Напишите вашу кратку аутобиографију, не CV, већ вашег комплетог личног, емотивног, породичног, друштвеног и пословног живота и учините то исто – ако смете.

  Изненадиће вас резултат, а то што добијете, то су Кључне Речи Вашег Живота. 

НАСТАВАК ТЕКСТА НА  http://e-knjizevnost.blogspot.com/2012/11/8.html

Mиливој Анђелковић

8 – ПОСРЕДНИЦИ И ПОСЕДНИЦИ

На самом крају прошлог века, 2000. године, Српска православна црква је  представила јавности један од првих CD код нас: о Хилaндару и духовној музици.

 

На промоцији млади ђакон – промотор је изазвао узбуну међу присутнима изјавом коју су пренели сви листови: да рачунар олакшава дељење заједничких дарова и да «смањује сујету».

Како то машина утиче на моралне особине корисника? -  питање је које му се подуже мотало по глави. Радећи на рачунару као на моћној писаћој-копир-микс машини, суочен са лакоћама измена и варирања текста, схватио је да завршени текст никад није коначан, да су бројне варијанте истог текста које рачунар/ компјутер  омогућава и да је Његово Величанство Завршени Текст само једна од могућности. 

 

Касније, коришћењем Интернета, суочио се са множинама другачијих схватања и виђења, са другим и другачијим Истинама која имају исту «тежину» као његова.

Свестраност  компјутера је «божји дар» у стваралаштву. Он је све – од бележнице, писаће машине и поште до е-дневника, часописа, е-књиге, албума и це-деа. И најважније – компјутер омогућава синтетизовање Светог Тројства будуће уметности: Речи – Слике/ Покрета – Звука и отвара виртуелне димензије познатог и  непознатих светова.

За разлику од других медија који траже препуштање екрану – платну – звуку – речима... компјутер тражи сталну активност. Он захтева непрекидно бирање и одлучивање између мноштва понуда и могућности; пасивност значи непостојање у електронском свету који нам нуди толико заједничких дарова и нову перцепцију стварности.

Међутим, «дељење заједничких дарова», та велика могућност Мреже, постало је мета великих грабежи. Развојем рачунарства и Интернета у датотеке светских музеја, галерија и бројних сајтова смештена су дела целокупне историје ликовних уметности. То визуелно благо постало је комерцијални изазов па су највредније колекције, аутори и дела «заштићени» од злоупотребе, али и од

могућности да се сагледају на екрану. Уместо слике добије се смањена слика – «икона» - доказ да је дотична институција поседује, али у приказаној величини се не може сагледати, репродуковати, па ни користити. 

 

Нови «власник»  очекује да се пријавите, укуцате основне податке, пристанете да се они могу даље користити, а новији захтев је број вашег мобилног телефона на који ће вам стићи «шифра» за регистрацију са упутствима за даље кораке, надокнаде,  обавештења.... Повремено се организују седмодневне «изложбе» неког светског уметника, што постаје вест дана на Интернету. Тада су изложена изабрана дела у оригиналној и свим осталим форматима, али само за оне који оставе имејл и друге податке. 

 Ако не пристанете да делите своје податке са мрежом, мораћете да овладате  основним  хакерским вештинама да би те захтеве заобишли. Кршићете наметнута ограничења и «законе», али ћете јачати морални закон у себи.

Ауторе фотографија велики сајтови на Мрежи су већ «узели под своје». Фотографије се  лако нађу, али без имена и презимена аутора. Лиценциране фотографије су именоване протоколима, низовима бројки  и називом сајта који их објављује и који “штити” њихово ауторство тиме што ауторе скрива. На молбу за коришћење фотографија најчешће нема  одговора или се своде  на износе које треба  платити. 

И нове интернет-мреже схватили су «заједничке дарове» као ничију земљу коју треба омеђити. Оне вам шаљу информације да имате имејл, фотографију или честитку од неког познатог, који је постао корисник те мреже. Али, да би то прочитали и видели, претходно се морате пријавити и на тој мрежи, са давањем података, броја мобилног, пристанком на коришћење тих података... Ако то учините, тражиће списак ваших «пријатеља» да вас повеже са њима и области ваших пословних и хоби интересовања. 

Тада на дело ступа аутоматски програм мреже који свим наведеним  «пријатељима» и особама са истим интересовањем шаље стандардизовано имејл обавештење да сте почели да користите ту и ту мрежу и да то и њима препоручујете. «Помажући» вам и повезујући вас са другима – «отварајући» све комуникације за вас - мрежа тежи да цео ваш свет пренесе код себе и ту вас затвори у познато окружење, али у њеним оквирима, засипајући вас понудама за забаве, игрице и непрекидно дотеривање вашег гламурозног имиџа, уз  неограничен број фотографија и веома скучен простор за речи.

Своју улогу ПОСРЕДНИКА у размени, велики сајтови су успешно заменили ПОСЕДНИШТВОМ, уз сву бахатост великих. Када вам истекне уплаћено време или прекорачите количину преузетих података предвиђену уплаћеним «пакетом», једноставно укину везу без опомене или обавештења, остављајући вас у недоумици: «вирус», квар рачунара, грешка у програму, прекид на везама.

Пронаћи у «заједничким даровима» оне који нису закатанчени или се ипак могу преузети, јесу кратки бљескови у тами. 

Изазови за принудног шегрта хакерских вештина. Светлост у нигдини свеопштег Поседништва.

Миливој Анђелковић

9 – ВАНЗЕМАЉАЦ

Анонимност на Мрежи, лажно представљање, промене идентитета? Само за неупућене јер свако укључивање на Интернет прати невидљив реп. Број његовог рачунара уписан је у налогу провајдера преко кога се укључује, заједно са личним подацима, адресом и временом (временима, грдним) које је провео на овој е-адреси, па на овој...

Све је евидентирано, снимљено и сачувано у бесконачним капацитетима е-меморија.

 

 Као још једна тетоважа, само што је ова скривена и наизглед невидљива.

    Она видљива на његовој руци постајала је све изразитија – тамно-плава на белој, неосунчаној кожи. Већ деценијама није видела сунце. На летовању, прекривао је фластером – оним дуплим, укрштеним у облику слова «Х». Не да би је поништио већ да буде сигуран да се фластер неће одлепити.

        Прве године, када је пожелео да прође траговима своје младости, одмах је улетео у неприлике.

«Ево га», чуо је, «окупатор се вратио!».

У први мах није ни помислио да се то односи на њега, затим је видео тешке погледе уперене на његову тетоважу која се истицала на руци у кошуљи кратких рукава.

Зашто окупатор? – зачудио се. Био је овде на обуци, као и сви други, војник на одслужењу војног рока. То што се потом догодило, омраза на војску да би се кроз мржњу утврдио егоизам националног и изманипулисао грађански рат, то није његово дело. Он у томе није учествовао. Успео је да оде «преко гране» и тако избегне мобилизацију, војне позиве и позиваре... 

И сада, после десетак година, тетоважа другарства, утиснута у кожу за вечито сећање, проглашена је за значку омраженог окупатора. Они су присвојили право на прошлост – да одреде шта је шта у њој. А у таквој, њиховој прошлости, он не постоји. Он је човек из одбаченог времена. Страно биће. Ванземаљац.

        У хотелу је, скривајући руку, купио фластере и унакрст прекрио тетоважу. И тако сваке године током летовања.

       

        Она невидљива тетоважа, на Мрежи, за то време је добила нову димензију. После уношења  наших слова и ћирилице у електронику почео је да користи оба писма. Текстови – ћирилицом, комуникација – латиницом. Када је слао ћириличне текстове преко једног од првих америчких провајдера – они никада нису стигли примаоцу. Поновио је имејл са истим прилозима. Не стижу. Руковођен нејасном слутњом претворио је све у латиницу и послао – стигли су, безмало истог тренутка. 

Мало се распитао – од 11. септембра, када су се терористи договарали имејлима на арапском, сваки текст из електронске поште са словима која нису део западне културе, пролази кроз машине за дешифровање и, ако је сумњив, остаје у њима. Тако су и његови ћирилични текстови добили нову етикету, а он белег, налик на невидљиву тетоважу.

И овде је проглашен за страно биће. Ванземаљца.

За све те године тетоважа на његовој руци је постала још  изразитија. Белег његове младости, тамно-плав на белој, већ деценијама несунчаној површини коже. Подсећала је на прошле дане, сакупљајући расута сећања у изоштрену жижу, у слике оног нететовираног времена када није знао да му је добро и да је срећан јер су му сви путеви још увек били отворени.

Миливој Анђелковић

10 - ЖИВОТ ПРЕКО МОДЕМА

Те, 1998. године, када је нашем рачунару додат модем, као ново чудо електронике, на екрану се отворио бесконачан, задивљујући свет информација, комуникационих центара и маркетинга. У тим ружним временима рата и санкција, животу без радости и осмеха, када већ није било страхота овога света која нису приказана на ТВ екрану, ситно пиштање модема означавало је улаз у други свет. 

Живот преко модема је био велико ослобођење духа кога смо једва били достојни – мирнодопски свет, из неке лепше будућности. Закорачили смо с оне стране времена.

 После првих, насумичних упада ту и тамо и систематског претраживања најпознатијих виртуелних станица, окренули смо се оним мање познатим и атрактивним који су већ својим именима нешто поручивали: New life, Saboteur, Biblioteka, Prosanctis, Serbian Café, Undergrownd, Osmi Dan… По читаву ноћ телефон је ситно звонцкао, модем пиштао а рачунар претраживао бесконачна електронска неба која су се отварала једно за другим. Санкције више нису постојале, једино се рат повремено уплитао у наш нови живот.

После месец дана таквог лепог живота преко модема, сетих се нечега:

- Колики ће бити телефонски рачун? – упитао сам се.

Син је слегао раменима:

- Видећемо. То је ноћна, јефтина тарифа – тешио ме је.

- Заиста се надам да је тако – рекох, већ забринут.

И тај лепи живот преко модема стекао је своју сенку.

После неколико дана враћам се из самопослуге и срећем нашег поштара који, уз своје редовне послове, наплаћује и телефонске рачуне. Ревностан је, помислих, можда има проценат од наплаћеног износа?

- Добар дан! – кажем и пролазим, журим, озбиљна су времена.

А поштар се заустави, одложи набијену торбу, наклони се и најљубазнијим гласом који сам последњих месеци чуо, одговори:

- Добар дан, добар дан, господине!

И ја лепо видим како ми се широко и са радошћу осмехује...

Миливој Анђелковић

БЛУЗ ЗА СРБИЈУ

Године 1998, многи знаци су наговештавали да се рат приближава,  али у њих нисмо могли да верујемо. Рат у Европи уочи Трећег миленијума? Изгледало је невероватно, логички немогуће. Америка је ипак далеко, а стара, културна Европа тако нешто не може да дозволи.

За то време сатанизација "треће" Југославије се настављала. Бити Србин постаје архетип за нешто зло, лоше па и опасно, чак и за далеку и моћну Америку. Срби почињу да се појављују као типски "лоши момци" у новинским текстовима, филмовима, стрипу...

У лето 1998. године на Интернету се појавио "Блуз за Србију", подужа песма на енглеском, са римованим стиховима, коју је очигледно написао неко наш, потписана само иницијалима "Л. А."

Nothing to fear, nothing to worry,
It is an old, well known story.
Don't think too deep,
Don't loose your sleep
Just another nation goes to reservation.

Serbian people, they are so bad,
The world would be best if they were all dead.
Let's throw some bombs, lets burn them all,
Put them against or behind a wall.
Lets find a new desert, a new location,
Let's call it "The Serbian Reservation."

Don't think too long, don't think too deep,
Serbian land is now so cheap.
Croats, Albanians, come and get some
A piece of Serbia to every world's bum.

It gives me sorrow it gives me blues
Whenever I hear the CNN news:
Kid kills his schoolmates with a gun,
Maguire hits another home run.

The San Diego zoo got a new panda,
Eight-hundred-thousand killed in Ruanda.
Eight-hundred-thousand dead on the scene,
Is NATO going to intervene?

Give me a break, come on, get real,
They were all black, not a big deal,
Eight-hundred-thousand, their throats slit,
We all remember what Clinton did.

The support he offered was only moral,
At the time he was just getting oral.
In the case of Ruanda he was too slow,
But now he's ready for a final blow.

The peace on the Balkans someone disturbs,
So let's go there and bomb some Serbs.
Let's get Kosovo ethnically clean,
Ten percent Serbs, and they're so mean.

Lets kick them out to reservation
Kosovo is for the Albanian nation
Ten percent only? Used to be more.
Seventy percent after the Second World War!

After fifty years they almost all left,
Under the pressure, terror and theft.
Some ten percent just wouldn't go,
Now Clinton's ready for the final blow.

Serbs from Croatia, Serbs from Bosnia,
We chased them all to little Serbia,
What Hitler started, lets get it done,
Let's go to Serbia and have some fun.

Let's test some weapons, cause some destruction,
Let's see what will be the Russians' reaction.
It'll be good for the bonds and stocks,
'Cause the market lately really sucks.

Let us create the New World Order
For every country, we'll write a new border.
Everyone has to dance as we play,
Or he'll become NATO's pray.

By:L.A.

 

"Блуз за Србију" касније је препевао Милован Данојлић:

..."Српски је народ зао посвема/ Било би најбоље да га нема/ Бомбардуј, руши, пали без стида/ Стави га пред зид, ил иза зида/ Нова се пустиња неће зват/ Навахо, већ Српски резерват", каже се у њој.

Врло брзо, преко Интернета и електронске поште, та песма у оригиналној, енглеској верзији раширила се међу нашим сународницима у Америци, затим и у Србији да би била копирана, превођена и читана, па опет слата онима "преко баре" који за њу још нису били чули.

"...Сан Дијего се радује новој панди/ А убијених у Уганди/ Осамсто хиљада - мало превише:/ Да ли ће НАТО да интервенише?/ Хајд, хајд, на призор се не осврни/ није важно, били су црни..."

Мелодичност песме и снажан протестни тон били су изазов и у Србији, тако да се њен текст у слободној обради већ те јесени појавио на репертоару једне суботичке рок-групе.

"...Испробајмо оружје на Нишу, Пећи/ Да видимо шта ће Руси рећи/ Добро је, за обвезнице и деонице/ Лупити села крај Мионице!//

Нов Светски Поредак, нову границу/ Одредићемо за сваку земљу - чланицу/ Плеши како свирам, да те на то/ Не опомиње небески НАТО."

Оно што је још улето 1998. године изгледало као песничка слобода која претње претвара у снажне и сликовите метафоре, већ после шест месеци постала је наша трагична стварност.

Миливој Анђелковић