Проза промене – капитално дело српске књижевности

Ново, допуњено издање „Прозе промене“ Србе Игњатовића (ЈП „Службени гласник“, Београд, 2012) обухвата српску прозу од 1950. до 1990. године (у првом издању 1950 – 1979). Аутор је додао нових седам поглавља: о мозаичној композицији, краткој прози, ширењу наративног, митско-мистичном, еротском, атипичном, новим тенденцијама и индивидуализацији нарације, са новим поднасловом књиге: „Деконструкција – конструкција, конвенције и иновације у српској прози 1950 – 1990. године“. Уз укупно тридесет три поглавља књига садржи и индекс имена око 250 писаца и књижевних критичара. О значају и квалитету ове књиге најбоље говори податак да је њено прво издање већ подуже у списку литературе за постдипломске студије књижевности на Филолошком факултету у Београду.

          Ову студију карактерише и њен методолошки приступ – она је уједно књижевно-теоријска, историјско-критичарска  и есејистичка, и то на примерима пробраних дела новијих српских писаца. Србу Игњатовића не интересују ткз. књижевни стандарди већ искључиво оно што их превазилази, дела у којима су се исказале наглашене ауторске индивидуалности. Стварање, пише Игњатовић, „као један од битних принципа подразумева и перманентно остваривање новог (на различитим плановима, нивоима и у променљивом опсегу“ и то доследно разматра кроз четири деценије развоја српске прозе.

          Аутор констатује да се „савремена проза оснива на сложеним темељима у које је уграђен низ елемената вишеслојног наслеђа“ и као кључна дела – „етапе за себе“ – наводи дела Иве Андрића, Милоша Црњанског и Борисава Станковића, додајући им Растка Петровића, Момчила Настасијевића и реторичке и идејне утицаје Мирослава Крлеже. Од 1950. године српска проза се радикалније мења, растачу се утилитарни и прагматичко-идеолошки обрасци и тежиште помера на књижевне индивидуалности Лалића, Ћосића, Давича, Исаковића, Булатовића...

          То је сам почетак студије, њен садржај се даље развија упоредо са развојем српске прозе, светске књижевно-теоријске мисли и критичарско-читалачке рецепције. Тако се у поглављу „Могућности уметнички новог“(међу првим, на почетку књиге) „густина“ Барта, односно „лепеза могућности“ Ека и „структура структуре“ Лотмана разматра на примерима стваралаштва Љубише Јоцића, а потом Боре Ћосића, Свете Лукића и прози Миодрага Павловића. „Савременост – незавршена садашњост“ (поглавље у средини) „незавршену садашњост“ Бахтина разматра на примерима опуса Јосића Вишњића, Албахарија, Влајковића, Мирјане Павловић и Команина, док „Доба обухватнијих пројеката“ обухвата Пекића, Ковача, Маркова, Ненадића, Угринова...

          На тананом размеђу са постојећим ново увек обухвата и старо, сматра Срба Игњатовић, али у другачијем контексту и модулацији и постаје део новине која код аутентичних стваралаца остварује убедљиве књижевно-уметничке ефекте. Током четрдесет година развоја српске прозе то Ново добија задивљујуће размере, попут „чудесног и прекрасног распона боја на једном истом пауновом репу“, како би то рекао стари хришћански мислилац Еригена. Од „производње значења“, преко ситуационе и доживљајне и унутрашње приче, космоплитског круга и модификација, до декомпоновања, фантастике и комбинаторике, незавршене садашњости, симбола и пројеката, закључно са „истином фрагмената“, мозаичном композицијом, митским, магијско-мистичним, еротским ... нижу се дела српских писаца, данас наших времешних савременика и оних који су рано завршили своје дело, или нам се враћају у сећање већ заборављена имена.

          Уз теоријске поставке поменутих и других светских аутора, ставове наших књижевних критичара и својим проницљивим, нијансираним и ефектним разматрањима, Срба Игњатовић је пред нама развио изузетну синтетичку анализу најдинамичнијег периода новије српске прозе. „Проза промене“ је једно од ређих капиталних дела о српској прози, незаобилазно за сва будућа књижевно-теоријска и критичарско-историјска разматрања. Дело које је важно и због два специфична разлога: „кратког памћења и због тога што су разговори о српској прози ретки а критичка мисао је занемоћала или је у дословном расулу“, како то Игњатовић наводи на крају ове изузетне студије.

          Миливој Анђелковић