петак, 18. јануар 2013.

2 - ЖИВОТ У ВИРТУЕЛНОМ

Интернет је велика црвоточина пуна пречица у чијој утроби, уместо црва, чачкају моћни претраживачи. Један је управо ишчепркао његовог  друга из детињства, Срећка Ч. Оног од кога се у детињству крио иза старих шупљикавих врата.


И сада је проминуо екраном налик тамној сенци, као  некада давно, у дечјој игри. Тада, то је било довољно да побегне на другу страну.
«Како то да ти увек побеђујеш?», знатижељно су питали.
Онда је крио тајну о ситним рупицама кроз које су се назирале сенке покрета. Сада је могао да одговори: - Захваљујући црвоточинама! И на Интернету сам те тако нашао!
Или је то, можда, онај други Срећко, онај из војске? Једини коме је тада завидео: музичар по професији, био је распоређен за библиотекара војничког клуба, а он - за даљу обуку.
Оног магичног  предвечерја када је  пролазио  између павиљона стресао се: неко је тихо плакао и певао. Плача у касарни није било, то је немилосрдно прогнано из војничке мушке епопеје. Песма је, опет, увек била прегласна и дречаво-изазивачка. А сада тај пригушено-мелодични, аветињски вапај и сетни глас који му је успоравао кораке и наводио га да се осврће – где се то налази, шта се то променило у касарнском кругу? Док није распознао меки, лелујави тон Срећковог саксофона из војничког клуба.
Још годинама је то певање сакса чуо дубоко у себи док није у Лондону, на распродаји, наишао на једину ствар која је чекала баш на њега: CD Sax at the movies”.
Сада је нестрпљиво отворио слику и податке о Срећку Ч. са Фејсбук -а. Пречице и црвоточине Велике Мреже су овог пута омануле: био је то трећи, непознати Срећко Ч, неки који је једино могао да маше заставицом док су они пролазили у строју...

«Захтев за пријатељство» затрептало је док се искључивао са Фејсбук-а.
Хитро је поништио команду и погледао. Сликица некога кога никад није видео, име и презиме без одјека у његовој свести. Кликнуо је «прихвати», квадратић се расплинуо у трепераве црвенкасте цртице, пресложио у «пријатељи» и исправио бројку испод: «957 пријатеља». Стратегија великих бројева. Двадесетак је заиста познавао, двојицу је могао да назове пријатељима, остале највероватније никада неће срести. ФБ «пријатеље» је систематски умножавао јер је то услов да они виде његове линкове и електронске презентације текстова и књига и да, можда, постану читаоци или чак и купци... Успут, погледао би ко су они, чиме се баве, коју музику бирају са Јутјуба и о чему пишу – ако пишу.

Већина је писање свела на основну комуникацију, споменарске песмице и вицкасте коментаре које би «пријатељи» наградили са неколико десетина «свиђа ми се». Фотографије су испуњавале остало: он – она у најлепшем издању, у кругу срећне породице, у веселом друштву у елитном клубу; испод три палме на некој рајској обали...
Једног од њих је познавао: узео је кеш-кредите за летовање у тропима, задужио се за помодан, скуп и набуџен ауто, све то усликао и поставио на свој профил на Фејсбуку.
Сада, он у ауту више не вози себе већ своју слику у скупом возилу и сваки час загледа профил – колико је нових «лајкања»? Колико познатих и непознатих је признало да његов лик на фоткама живи супер живот?
Имиџ до јаја, сервиран у слаткасте порције које крцкају под зубима. Ја сам оно што показују моје слике... Кад у то убедим друге, можда ћу убедити и себе...
Слика жељене садашњости која треба да се прошири у вечност. Електронска бајалица замењује будућност; живот у виртуелном је слика у шареној кугли Фејсбука као баба-врачаре. Треперава привременост дигиталног постаје електронска магистрала којом хрлимо јер се на сваком завијутку појављује велики путоказ са светлећим словима: ОВУДА!

Велик као свако ново обећање и нова НАДА.

Миливој Анђелковић - Из књиге у настајању: «Аватари наших дана»
 

0 Коментари:

Постави коментар

Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]

Везе ка овој поруци:

Напревите везу

<< Почетна