среда, 16. јануар 2013.

4 – ХЕРМЕСОВ ЛИНК

Кажу да су чуда нестала и да припадају прошлим временима и понеком романтичарски понетом романсијеру, љубитељу фантастике.  Никад се више неће догодити, веле, ако се икад и догодила, она прича о кинеском сликару који је савршено насликао језеро са чамцем. И, када је цар почео да налази мане на слици, језеро је надошло и поплавило двор, а сликар је сео у чамац и отпловио...


            Таква отварања нове, скривене реалности свакодневно се догађају.  Ослушните око себе  - то што нам политичари говоре, зар то није креирање нове, обећавајуће реалности која ће се догодити ако... под условом... за десет година.... Онда, присан разговор са нама блиским, тренутак нечијег поверавања, прихватање неког  уметничког дела које нас дубоко додирне - све  су то језера која долазе по нас, откривајући  емоције, догађања и светове које нисмо ни слутили.


Док се бријао, суочен са борама које се појављују испод сапунице, све дубљим залисцима и белином у коси, сећао се свог ранијег лика. Овај сада једва да је познавао. А сваки покрет пред огледалом одражавао је нови лик њега садашњег, другачију од претходне. Када се искоси, види одраз који не препознаје. Недавно, у луксузно уређеном тоалету кафића, укочио се у тренутку – неко је био иза њега, окренут леђима. Успео је да потисне први шок и рационално сагледа ситуацију – није било Другог већ му је систем паралелних огледала на зидовима показивао оно што никада није видео – његову слику са леђа. У неверици је зурио у опуштена рамена, спљоштену лобању истањених власи и повећи пропланак без косе који је подсмешљиво рефлектовао светлост да отклони забуну и одбаци сваку утешну илузију.


 
Био је то Он лично и није се препознавао. ЈА у њему суочило се са једним од његових ЈА које круже светом.
Који сам  заиста ЈА? – упитао се. Онај ранији, овај сада, неки будући какав ћу тек изгледати? Од свих тих одраза, који је заиста мој? Сви они, многобројни; они које одабере он сам, његови ближњи, познаници, случајни пролазници... Множина мојих ЈА, мислио је, већ постоји у другима, а нови, другачији ЈА се шеткају около. Моји познаници, и ја сам, од свих тих одраза видимо онај који желимо. Наша жеља је проширила стварност по нашој мери и пребацила нас у мод виртуелног. Виртуелно је наша најдубља жеља и сан, илузија коју свакодневно призивамо уз помоћ електронике...

Укључио је рачунар, покренуо Експлорер, отворио свој сајт и кликнуо «мишем» на један од линкова. У сваком од њих се догађа чудо налик на призор у магичној кугли. Отварају се непознати простори, оживљавају нечија туђа, или његова времена. Све постоји истовремено, Интернет је свепростор и свевреме, он проширује реалност и своди стварност на праву меру – на тренутак који управо пролази и у коме одјекују флешеви прошлог, садашњег и будућег.
Тада је помислио, са сетним осмехом у углу усана:  реалност, па то је само један линк!
- Добро си то рекао – реалност је само један линк. Оно што управо додајемо укупном свепостојању.
- Додајемо га – одговарио је пратећи своју мисао - јер га препознајемо као... – и ту је заћутао затечен оним што се управо догађа пред њим.
Са друге стране екрана говорио му је младић, складног лица и наглашених црта као  исклесаних у камену. Видећи његове запрепашћене очи он му брзо намигну и, да га увери у своје постојање, лагано испружи руку и отресе невидљиву прашину са својих крилаца на раменима.
Хермес! – сине му у свести. Гласник који лети кроз простор и време, посредник између људи и богова!
- Да, ја сам – потврди лик спокојно. – Шта си се укочио, као да ме ниси очекивао.

- Ни... сам... – одговорио је збуњено, стискајући руке да се увери да је будан и још увек свестан.
- Е, ту грешиш! Ти си од оних који ме повремено баш ангажују. Разносим твоје умотворине и омашке, а за тебе чувам поруке из прошлости. Неке си примио, а остале ћеш добити када за њих будеш спреман. Видимо се! – одмахну и сјури се у дубину екрана, сажимајући се у светлосни сноп  који пулсира и топи се.



Пред њим се заплавио екран са отвореним Експлорером и сличицом коју је одмах препознао – на њега се победнички кезило Време рушећи се, уз сребрни цилик звонца,  као погођена мета на вашарском стрелишту.

Миливој Анђелковић

 

0 Коментари:

Постави коментар

Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]

Везе ка овој поруци:

Напревите везу

<< Почетна