10 - ЖИВОТ ПРЕКО МОДЕМА

Те, 1998. године, када је нашем рачунару додат модем, као ново чудо електронике, на екрану се отворио бесконачан, задивљујући свет информација, комуникационих центара и маркетинга. У тим ружним временима рата и санкција, животу без радости и осмеха, када већ није било страхота овога света која нису приказана на ТВ екрану, ситно пиштање модема означавало је улаз у други свет. 

Живот преко модема је био велико ослобођење духа кога смо једва били достојни – мирнодопски свет, из неке лепше будућности. Закорачили смо с оне стране времена.

 После првих, насумичних упада ту и тамо и систематског претраживања најпознатијих виртуелних станица, окренули смо се оним мање познатим и атрактивним који су већ својим именима нешто поручивали: New life, Saboteur, Biblioteka, Prosanctis, Serbian Café, Undergrownd, Osmi Dan… По читаву ноћ телефон је ситно звонцкао, модем пиштао а рачунар претраживао бесконачна електронска неба која су се отварала једно за другим. Санкције више нису постојале, једино се рат повремено уплитао у наш нови живот.

После месец дана таквог лепог живота преко модема, сетих се нечега:

- Колики ће бити телефонски рачун? – упитао сам се.

Син је слегао раменима:

- Видећемо. То је ноћна, јефтина тарифа – тешио ме је.

- Заиста се надам да је тако – рекох, већ забринут.

И тај лепи живот преко модема стекао је своју сенку.

После неколико дана враћам се из самопослуге и срећем нашег поштара који, уз своје редовне послове, наплаћује и телефонске рачуне. Ревностан је, помислих, можда има проценат од наплаћеног износа?

- Добар дан! – кажем и пролазим, журим, озбиљна су времена.

А поштар се заустави, одложи набијену торбу, наклони се и најљубазнијим гласом који сам последњих месеци чуо, одговори:

- Добар дан, добар дан, господине!

И ја лепо видим како ми се широко и са радошћу осмехује...

Миливој Анђелковић