четвртак, 26. април 2018.

ПИСАЊЕ ПО ПЕСКУ И ВОДИ


Владимир Турбин, дугогодишњи сарадник Михаила Бахтина, познатог руског теоретичара књижевности прве половине прошлог века, забележио је да је Бахтин често говорио и писао о реткој срећи која је задесила његово поколење: видети како се ствара роман – жанр коме је прорицао плодну будућност. Генерација наших писаца рођених уочи и током Другог светског рата – ако потисне дугорочне трауме које то доба ствара – могла би да својим примерима убедљиво «прекрије» то Бахтиново задовољство. Они су у свом животном веку били сведоци не само остваривања једног жанра већ су прошли цео пут који је прошла књижевност током три или четири миленијума постојања. То је јединствена генерација чије су образовање и стваралачки рад почели са таблицом и кредом а завршавају се са екраном и Интернетом.


Припадам тој генерацији и сећам се црне таблице са зеленим линијама, малог, округлог сунђера привезаног врпцом и своје прве личне креде, добијених у првом разреду београдске школе «Војислав Илић» као јединог средство за писање. У другом разреду добио сам три свеске и половину графитне оловке. Памтим вечерње писање задатака уз димљиву петролејку. Још увек могу да изведем тада научене вештине: да цртеж или слику залепим без лепка, са брашном размућеним у води и да грешке у тексту избришем куглицом сачињеном од средине свежег хлеба. Но, како је мојих грешака било више него хлеба који се за то могао употребити, грешке су остајале неисправљене и до данас су остале саставни део многих мојих текстова.
Одрастали смо кроз својеврсну усмену пубертетску књижевост. Окупљали смо се око вршњака који су умели да препричавају тада ретке филмове, предратне стрипове о Флашу Гордону и Тарзану, дриблинге и голове са првих великих фудбалских утакмица, ласцивне вицеве и прва сексуална сазнања, али и детаље чувених туча Булбудераца и Душановчана које су имале ненарушиве етичке кодексе часне и фер борбе. Од тада ми је остала навика да чувам сваки лист или половину листа на чијој се полеђини може писати. Сви моји текстови настали су на таквој, специфичној врсти палимпсеста. То је – на моје изненађење – задњих десетак година почело узбудљиво да кореспондира са екраном и интерактивношћу рачунара и Интернета.
Памтим да сам своју прву писаћу машину купио са јединим захтевом: да се њен механички рад што мање чује, оптерећен примедбама породице и непосредних суседа. Кући сам однео малу италијанску портабл-машину ушушкану у плиш а суседи су се убрзо изјаснили: «Раније си штектао, а сада везеш». Код мог првог рачунара Комодора 128 прво што сам приметио је да је потпуно нечујан и да дирке имају кратак ход и реагују на најмањи додир.
Данас, као власник и свакодневни корисник већ рабљеног али држећег Пентиума, брзог као мисао и нечујног као дух, све чешће помишљам да би проза друге половине двадесетог века, она у коју је Михаило Бахтин полагао толике наде, изгледала другачије да је била ослобођена механичког штектања писаћих машина. Претпостављам да би, на пример, Хемингвејеве приче биле сличније Карверовим, док би Карвер постао претеча данашњег ткз. женског писма.
Но, и поред све лакоће и конфора који екран и програми за обраду текста обезбеђују, не усуђујем се да одмах укуцавам текст. Празнина екрана је дубља и недокучивија од белине хартије. Она тражи чврсту и јасну реченицу и осмишљену структуру, захтева костур да би вам подарила лакоћу његовог попуњавања и естетског обликовања. Скицирам на хартији која једина може да истрпи хаотичност прве идеје, све њене назнаке, наговештаје, наслућивања и мале цртеже који замењују описе. Пишем на полеђинама својих и туђих текстова, оних који су ми некада толико значили да сам се потрудио да их фотокопирам. Ти палимпсести ме држе у дослуху са самим собом и одабраним делима традиције.
Разраде, допуне и измене текста део су његовог укуцавања и док празнину савлађујем реченицама, оне као да пливају по води. Тек целина им даје чврстину, оне тада постају нужност, мост по коме се могу дочепати сутрашњег дана, не зазирући од празнине испод себе. Тада знам, са више или мање извесности, да ли то што сам створио заслужује својеврсно друго – или оно право – издање: да буде отпринтано на хартији.
Наша цивилизација је почела писањем по песку и стигла до стварања на води екрана. У томе је садржана нека неминовност која се не може избећи. Најзад, зар све наше писање није тек покушај да оставимо траг на води Времена и песку Вечности?
Тако, од таблица и палимсеста, до Вода садашњице и наше наде у песак Вечности, и нехотице репродукујемо, у малом и случајном, развој културе. Оне којој припадамо и која је вековима била у центру цивилизације или у тесном дослуху са њим.
Дилема течни флуид екрана или хартија подсећа на најчувеније квазитеолошко питање бивших времена: колико анђела може стати на врх једне игле? Одговор је: и течни флуид, и хартија. У њима су сви наши анђели, а ту нас ишчекују и сви наши демони.
                                                                 
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

ИСТОРИЈА НАШЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СА ХЕПИЕНДОМ


Прво што је човек добио био је Универзални ауто-мењач са пет брзина. Њега није морао да проналази, али зато не може ни да га мења, сем микро-промена које, на срећу, не утичу на његову универзалну употребљивост. Он изгледа овако:
                      заборав 
                          é              
                   БУДУЋНОСТ
                           é
САДАШЊОСТ ç лер è ПРОШЛОСТ
                            é
                       вечност

Све остало човек је морао сам да проналази. А то је трајало и још увек траје.

Први точак наше цивилизације је механички точак. Не зна се када је пронађен, али се зна како:
Вратила се хорда хомосапиенса из лова на диносаурусе и у пећини затекне једног саплеменика:
-         Шта си радио кад ниси ишао у лов?
-         Пронашао сам точак!
-         Опет си дангубио! Нема за тебе меса до пуног Месеца!



Други точак наше цивилизације је Теслин електро-индукциони мотор. Никола Тесла га је пронашао 1888. године, после вишегодишњег тражења решења. Залазило је Сунце у парку Сигет у Будимпешти, Тесла је почео да рецитује део из Гетеовог »Фауста« (Први део »Пред градским вратима«) у коме се »други оживљава свет« и »лете крила бестелесна« и тада му је синуло решење које је дуго тражио: нацртао је мотор на песку и он је – радио!
Иначе, мотор је – као и свако савршено дело – веома једноставан: четири навоја жице између којих лебди ротор. Тесла је силу коју је извукао из природе упутио да тече двоструким стазама кроз те навоје и тако створио енергетско поље које покреће ротор и све око нас. За разлику од првог проналазача, он је добио порцију меса, тек колико да преживи до пуног Месеца.

Трећи точак наше цивилизације је информативно-комуникациони точак, познат и као компјутер са мултимедијском осовином названом Интернет. Пронађен је 1985, а у ширу употребу је ушао 1995. године. Проналазача је неколико и већина је успела да свој проналазак замени за читава крда диносауруса, тако да су месом обезбедили не само себе већ и своје потомке.
И овај проналазак је веома једноставан: узмете бескрајан број залудних и збуњених бројева 0 и 1 и натерате их да светлосним брзинама стварају групе које означавају слово, знак, боју, тон, покрет и све друго што вам падне на памет.
Затим седнете за командну таблу са тачно 101 дугмићем и помоћним малим точком-наредником и наређујете им шта да раде. Како ћете се снаћи за месо до пуног Месеца, овде највише од вас зависи.

Четврти точак наше цивилизације је свемирски просторно-временски точак. Не зна се када ће бити пронађен, али се зна како:
-         Дај ми твој део пројекта »Проценти вероватноћа остварљивости обећања политичких партија у свету и код нас«. Надам се да си га набифлао где треба…
-         Нисам га завршио.
-         Ниси!!?? Па шта си радио, побогу?
-         Пронашао сам свемирски просторно-временски точак!
-         Човече! Па знаш ли ти шта си урадио!! Због тебе нећемо добити дотације за следећу годину!!!
Већ погађате: нема меса за њега, не само до пуног Месеца већ много дуже.

Закључак: Да ли се још увек возите у чезама или сте прешли на удобнији троточкаш, процените сами. Наши потомци, сви се томе надамо, возиће већ праве четвороточкаше различитих марки и категорија. Међутим, сви они ће користити горе наведени Универзални ауто-мењач са пет брзина, он је незаменљив.

Шта ће даље бити? По мишљењу нашег великог научника Милутина Миланковића, чије су се све прогнозе потврдиле и непрекидно се потврђују, наша драга Земља ће једног дана бити толико врела да ће наши потомци морати да оду са ње. У складу са законима свемирске равнотеже, планета Венера толико ће се охладити да ће се на њој моћи живети и они ће отићи – тврди Миланковић – на Венеру. Како ће се сналазити за месо – то ће само они знати.

Наравно, богиња љубави више неће моћи да буде Венера. То ће постати она лепа и велика планета на хоризонту, позната као Тера или Геа. И, неки наш далеки потомак извешће на терасу своју драгу, показаће јој романтичну планету на хоризонту која исијава све нијансе плаве и окер-црвене боје и шапнути јој у само уво:
- Ти си моја љубав… једина моја богиња… моја најдража Геа!

Миливој Анђелковић                           

среда, 28. август 2013.

Literarni poststrukturalizam - i drugi prikazi romana



List Danas, vikend dodatak 12/07/2013 14:06ž


EKSPLOZIJE 


Autor: Luka Prošić

Romani Milivoja Anđelkovića Naseljavanje Vizantije i Avatari naših dana prudužetak su njegovih prethodnih romana, Savršeni zločin i Promocija revolucije, i čine jedan kvartet u ovdašnjoj beletristici, i po formi, i po sadržaju. Autor u pisanje ovih romana unosi internet formu (još jedna čudovišna “eksplozija”, pored već učinjenih - eksplozija atoma, virusa i, konačno, samog “čoveka”), a tim “eksplozijama” otvorene su strahotne mogućnosti i izazovi za svakog pojedinačno, ali i za samo čovečanstvo.
Vrednost ovih knjiga nije, naravno, u tome na šta bi upućivali njihovi naslovi, ma da je i to značajno, već u tome što te brojne ličnosti u njima dopiru do savremene nauke i tehnike ili, još bolje, imaju u vidu sve te “tehnike” i ta moderna sredstva za postizanje različitih ciljenja. Uvek smo, mađutim, i izmaknuti od same tehnike i tehnologije (sam autor nas izmiče), da bismo se pitali šta smo sami u tome tehničkom i tehnološkom? Gde nas to tehničko čudovišno vodi? Gde nas to nauka, metafizika i tehnika vode i gde smo s njima stigli? Neka od tih krajnjih pitanja jesu i “Zašto je uopšte to tako postavljeno? Zašto je to sve tako s nama?” Ta pitanja se takoreći odmah “provaljuju” u ovim knjigama, i na njih spontano reagujemo.
Za odgovorima na ta pitanja, opet, tragaju i filozofija i nauka, ali i umetnost i književnost, i svaki pojedinac za sebe izgrađuje svoju ideologiju i traži odgovore i rešenja za opstanak u novim saznanjima i tehničkim rešenjima koja neprekidno povećavaju moć jednih nad drugima.
Principe nauke, metafizike i tehnike i tehnologije uspostavljali su i stari Grci, i ta saznanja, metafizika i tehnika, i njima su služila za realizaciju najširih ciljeva i potreba, ali isto tako i za održavanje ropstva i tih antagonizama među ljudima - antički Grci uspostavili su klasičan oblik ropstva i razvili u osnovi sve forme antagonizama, što su kasnije preuzeli Rimljani - i kod njih su nauka i tehnika, ali i u svim kasnijim društvima, služili za održavanje antagonističnih odnosa i povećanje moći jednih delova društva nad drugima, i to traje sve do danas. Međutim, u ovom vremenu nas su zadesile te “eksplozije”, to je to što izmiče kontroli i naroda i država i određenih grupacija i pojedinaca. A s tim ide i činjenica da sadašnja nauka i “tehnika” nisu više u “bunaru”, kao što je to dosad bilo, nauka i tehnika postaju sve dostupnije svim nacijama, državama i svakom pojedincu - tako je čovečanstvo, takoreći, dospelo u krizu što, naravno, aktualizuje i sadašnje “stanje” odnosa i preispitivanje sadašnjih antagonizma, i drugačije sagledavanje čoveka kao konačnog bića. U vezi s tim brojna su pitanja o izgledima čovečanstva u narednim vremenima i u budućnosti? Mogu li se i dalje održavati antagonizmi među nama u oblicima u kojima je čovečanstvo dosad postojalo? 


Ta pitanja nisu direktno postavljena u ovim romanima, ali na jedan drugačiji način lebde i u knjigama M. Anđelkovića.
Naseljavanje Vizantije ima za moto jedan Hajdegerov stav - “Najbitniji postupak modernog vremena jeste da savlada svet slika”. Drugi stav jeste mišljenje jednog našeg internetiste koga Anđelković potpisuje kao Rade, ovdašnji - “Vizuelni roman sapliće čitaoce/gledaoce drugačijim slikama, da se ne bi okliznuli na stereotipne”. Oba stava dosta su neodređena. Ali im je zajedničko upućivanje na to nešto “novo” u ovom našem vremenu. 


Šta je to novo? Prema Hajdegeru, ali i prema Landgrebeu, kao i kod drugih pre njih, to je upravo pitanje o nauci, metafizici i tehnici, koje su dovele u krizu savremeno čovečanstvo. Naravno, ta kriza je od samog njegovog početka, a izlaz su tražili mnogi i u tim prošlim vremenima, i nazirali ga na planu društvenih odnosa, na planu odnosa među ljudima, što imamo već u staroj Grčkoj, kod Platona i Aristotela, a možda i ranije, u mitologiji, i kasnije u monoteističkim religijama. Ta pitanja postavljana su i u kasnijim filozofijama i društvenim pokretima, sve do danas. Ali taj antagonizam među ljudima je ostao, i doveo je i do toga što bi se moglo nazvati “pozitivizam smrti”. Ima li rešenja? Ima i nema!?


Kako to M. Anđelković vidi kao pisac? Navešćemo ovde deo teksta iz njegovog romana Avatari (jedan od najboljih savremenih romana u Srbiji, prim. aut):
... U Beogradu, krajem oktobra 2010. godine, na konferenciji o NATO, nemački ambasador u Srbiji Volfram Mas objašnjava:
“Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput NATO bombardovanje. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: Tata ko je ovo uradio? Vi ćete mu odgovoriti: Nato. I šta onda očekujete od toga deteta da misli o NATO? Za razliku od toga ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio, jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio”, izjavio je Mos... (Objavljeno na http://www.zastonato.org/?p=8898preview-true)
Ovo je jedan od brojnih načina pokazivanja hipokrizije i cinizma “dobrih i loših momaka”. Ali čitalac sve to može da ostavi po strani, i može da otkriva i to nešto drugo smisleno posredstvom ovih knjiga, može da otkriva “fragmente” mudrosti u njima, i tu neku “ontologiju” nas samih, i to je jedna od njihovih vrednosti. Tako na primer, kad se kaže za “sećanje” da je u pitanju “led života”, to je inventivno rečeno i to jeste “led života”, a sam život jeste “Vizantija”, to smo mi, koji se stalno upotpunjavamo i poboljšavamo, jer smo nepotpuni i nismo dobri. A onda odatle može da se sagledava i to što nosi sobom i nauka i tehnika, a s njima i te neizmerne teškoće. Hoćemo li moći da ih savladamo i da se sačuvamo pored tih “eksplozija” koje smo već učinili, i tih pretnji koje smo uspostavili, da ne bi neko pokušao da s nama podeli to malo “slasti” koju smo prisvojili?






субота, 24. август 2013.

Проза промене – капитално дело српске књижевности


Ново, допуњено издање „Прозе промене“ Србе Игњатовића (ЈП „Службени гласник“, Београд, 2012) обухвата српску прозу од 1950. до 1990. године (у првом издању 1950 – 1979). Аутор је додао нових седам поглавља: о мозаичној композицији, краткој прози, ширењу наративног, митско-мистичном, еротском, атипичном, новим тенденцијама и индивидуализацији нарације, са новим поднасловом књиге: „Деконструкција – конструкција, конвенције и иновације у српској прози 1950 – 1990. године“. Уз укупно тридесет три поглавља књига садржи и индекс имена око 250 писаца и књижевних критичара. О значају и квалитету ове књиге најбоље говори податак да је њено прво издање већ подуже у списку литературе за постдипломске студије књижевности на Филолошком факултету у Београду.
          Ову студију карактерише и њен методолошки приступ – она је уједно књижевно-теоријска, историјско-критичарска  и есејистичка, и то на примерима пробраних дела новијих српских писаца. Србу Игњатовића не интересују ткз. књижевни стандарди већ искључиво оно што их превазилази, дела у којима су се исказале наглашене ауторске индивидуалности. Стварање, пише Игњатовић, „као један од битних принципа подразумева и перманентно остваривање новог (на различитим плановима, нивоима и у променљивом опсегу“ и то доследно разматра кроз четири деценије развоја српске прозе.
          Аутор констатује да се „савремена проза оснива на сложеним темељима у које је уграђен низ елемената вишеслојног наслеђа“ и као кључна дела – „етапе за себе“ – наводи дела Иве Андрића, Милоша Црњанског и Борисава Станковића, додајући им Растка Петровића, Момчила Настасијевића и реторичке и идејне утицаје Мирослава Крлеже. Од 1950. године српска проза се радикалније мења, растачу се утилитарни и прагматичко-идеолошки обрасци и тежиште помера на књижевне индивидуалности Лалића, Ћосића, Давича, Исаковића, Булатовића...
          То је сам почетак студије, њен садржај се даље развија упоредо са развојем српске прозе, светске књижевно-теоријске мисли и критичарско-читалачке рецепције. Тако се у поглављу „Могућности уметнички новог“(међу првим, на почетку књиге) „густина“ Барта, односно „лепеза могућности“ Ека и „структура структуре“ Лотмана разматра на примерима стваралаштва Љубише Јоцића, а потом Боре Ћосића, Свете Лукића и прози Миодрага Павловића. „Савременост – незавршена садашњост“ (поглавље у средини) „незавршену садашњост“ Бахтина разматра на примерима опуса Јосића Вишњића, Албахарија, Влајковића, Мирјане Павловић и Команина, док „Доба обухватнијих пројеката“ обухвата Пекића, Ковача, Маркова, Ненадића, Угринова...
          На тананом размеђу са постојећим ново увек обухвата и старо, сматра Срба Игњатовић, али у другачијем контексту и модулацији и постаје део новине која код аутентичних стваралаца остварује убедљиве књижевно-уметничке ефекте. Током четрдесет година развоја српске прозе то Ново добија задивљујуће размере, попут „чудесног и прекрасног распона боја на једном истом пауновом репу“, како би то рекао стари хришћански мислилац Еригена. Од „производње значења“, преко ситуационе и доживљајне и унутрашње приче, космоплитског круга и модификација, до декомпоновања, фантастике и комбинаторике, незавршене садашњости, симбола и пројеката, закључно са „истином фрагмената“, мозаичном композицијом, митским, магијско-мистичним, еротским ... нижу се дела српских писаца, данас наших времешних савременика и оних који су рано завршили своје дело, или нам се враћају у сећање већ заборављена имена.
          Уз теоријске поставке поменутих и других светских аутора, ставове наших књижевних критичара и својим проницљивим, нијансираним и ефектним разматрањима, Срба Игњатовић је пред нама развио изузетну синтетичку анализу најдинамичнијег периода новије српске прозе. „Проза промене“ је једно од ређих капиталних дела о српској прози, незаобилазно за сва будућа књижевно-теоријска и критичарско-историјска разматрања. Дело које је важно и због два специфична разлога: „кратког памћења и због тога што су разговори о српској прози ретки а критичка мисао је занемоћала или је у дословном расулу“, како то Игњатовић наводи на крају ове изузетне студије.
          Миливој Анђелковић



среда, 17. април 2013.

АЛИ БАБА И ТРИ СТОТИНЕ АВАТАРА

            Оног месеца 2012. године када су адвокатски командоси отели једину просторију «Књижевних новина» у којој је радила од оснивања, пуне 63 године, организовао је протестну групу на Фејсбуку. 


Тог месеца снег и хладноћа су притисли Србију. Укуцавао је текстове са насловом «Вратите отету просторију», а лед му се увлачио под кожу. Чуло се како звонцка, уједа и шири се разапињући његов осећај за стварност као медвеђу кожу на поду испред камина.
Тих дана три стотине људи је написало «Срамота!» и «Нека пукне брука преко Фејбука!».


 Напољу, леденице су у гроздовима висиле са стреха, ледоломац је крцкао лед на Сави као веверица орахе, а три стотине аватара на аветињском Фејбуку имали су црвене образе, зажарене због туђе срамоте.


Тог леденог месеца када смо сазнали величанствени податак оверен судским печатом – колико коштају наша култура и традиција дуга 63 године - у згради УКС лед је прво оковао отету просторију. Зидове, полице и слике оснивача, до тада загрејаване људским дахом, прекрило је иње. 


Отимачи су у собу унели све параграфе - оне цитиране, наведене, поменуте и подметнуте - и подложили их добијеним дотацијама, донацијама и спонзорствима. Али ништа није вредело. Зелени пламен је трнуо, ни трозуби жарач није могао да распали ватру.


Тада је нешто лупнуло, зидови су се размакли за трен а низ степенице се скотрљала биста оснивача. На црвеном тепиху испред отете собе осовила се на обе ноге, отресла прашину и иње и достојанствено се вратила на постоље. Одахнули смо, а лед је зазвонио свуда око нас.

            На Фејсбуку три стотине аватара је извиривало из својих шарених профила, преметало линкове седам документа, двадесетак  фотографије и стотинак оштрих изјава о срамоти и чекало да види: шта ће бити? Да ли ће било чега, икада, бити?


            Тог месеца снег је затрпао Србију тако да ни школе нису радиле. Деца су седела код кућа,  надзирала родитеље, гледала БУМ-ТРАС-ПЉАС филмове на телевизији и играла компјутерске ПЉАС-ТРАС-БУМ игрице. У слободном времену испод ока су погледала уџбенике у којима је писало да живимо у правној држави која чува  традицију, да је етика неодвојиви део културе и да смо сви, увек и свуда, против отимача и отимања...


            Тог месеца, не знам да ли сам то већ рекао, лед је звонио свуда око нас, а три стотине ФБ аватара се суочило са свим својим моћима, а затим  и са својим немоћима...


Из књиге "Аватари наших дана" Миливоја Анђелковића
издање "Апостроф" - Београд



субота, 23. фебруар 2013.

БЕСТСЕЛЕР У НУЛТОЈ ФАЗИ


Управо сам договорио са издавачем да АВАТАРИ НАШИХ ДАНА за који дан ИДУ У ШТАМПУ! 

- Тираж???
- Па... – нећка се издавач – Одлучио сам овако. Биће величанствених 111 комада.
- Молим??? Нисам добро чуо...
- Оно плус 11 је зато што је то нешто као библиофилско издање...
- Али на мом едију то је до сада прочитало преко 3.000!
- Баш прочитало?
- Јесте. Делимично или целости, као и сваку књигу.
- Ето, видиш и сам... Нико од њих неће купити књигу јер су је већ читали.
- Али тамо је објављена само делимично. Има још десетак прича из ње које  нису објављене.
- Па, пусти и њих. Али кад ја продам ових 111 комада.
- То је најмањи тираж за који сам чуо – чудим се ја још увек.
- Има и мањих. Ето, и ти си објављивао неке дечје књиге у тиражу од 3 и 7 примерака, па Досије Брем – 30 комада, Брадате анђеле – 33 комада...
- Али ја нисам издавач. То су ауторска издања за рођаке и познанике...
И тада сам се досетио:
- Распиши конкурс за књигу са најмањим тиражем и највише читалаца! Сто комада које је прочитало 3.236 плус 111... – укупно 3.347!
- Хм, мхм... – збуни се издавач. – Па, може! Али, мораћу да направим неке штих-пробе...

Па, да знате, ако вас у недоба тргне телефон и један дубок, неповерљив и нервозан глас упита:
- Читали сте АВАТАРЕ НАШИХ ДАНА? Шта мислите о њима? Чега се сећате из те књиге?
Одговорите:
- Како да не! Баш ме је заинтересовала! Савремене теме о Интернету измиксане  са дивним, сетним причама из војске. Знате оно: топло-хладно, као што је то радио Шекспир! Ево, сада ћу да вам је препричам...

То, поређење са Шекспиром и препричавање књиге, то је тајни код, шифра за интелектуални кунг-фу ударац који ниједан издавач не може да издржи. Он ће прекинути везу, ја ћу добити један велики Плус, а ви ћете бити убројани у Елитну Велику Ложу пажљивих и проницљивих читалаца због којих треба да постоје издавачи, Да, и понеки писац...

Миливој Анђелковић  






субота, 19. јануар 2013.

1 - ВЛАДАРИ ИНТЕРНЕТА

Екран се заплавио и његов кажипрст је постао  моћан. Штап чаробњака који зврком  отвара свет и чека његову Реч. Тада постаје магични окозор који пичи по континентима и размиче просторе, меша времена и нуди државе, градове, догађаје, људе...


- Погледај на Мрежи, молим те, док се ја спремим...
- Шта... да...
- Аутобус за Миријево. Који оно број беше...?

М... – укуцао је у претраживач. Али електроника је била бржа.

Мадагаскар – понудио је претраживач. Comment vas-tu, mom garcon?
 Мадленијум... додао је следећи ред и испунио страну новим појмовима:
Упознајте најпопуларнијег грађанина Берна!
Ја сам ОК, ти си ОК, зар не?

 Сурфовање у Бризбејну. Чувајте се! Таласи су огромни за вас, континенталце! 
Посетите Каиро, Рим, Мадрид...
Фараон Хоремхеб лично, у служби туристичке агенције, позивао га је са рестауриране фреске.


Римски легионар и шпански конквистадор такође...

Откривено старословенско насеље на обали.... Наши далеки претци, они који су  омирисали Danubius и Византију и планирали како ће на другу обалу...
Отворена репрезентативна изложба Вермера из Делфта... Из плаве безданице Интернета појавила се Млекарица, нагињући ка њему бокал, аватар већине Вермерових слика. Онај  из кога не цури млеко већ само Време, други главни јунак Велике Мреже...
            - И? Шта си нашао?
            - Молим?! Шта да нађем?
            - Миријево! Који аутобус иде за Миријево!?
            - Ево, ево, за час ћу...
            Отворио је Гугл,  виртуелног градоначелника Велике Мреже и почео да куца:

            Miniclip Games 20.400.000 резултата (0,17 секунде/и) – одазвао се Гугл. 
- Mi nismo andjeli  52.400 резултата (0,18 секунде/и).

Наставио је да укуцава: - ...МИР...

Mir 1.620.000.000 резултата (0,22 секунде/и) 

- ...МИР...И...

- Mirini recepti 3.680 резултата (0,22 секунде/и) - Miris jabuka... 770.000 резултата (0,30 секунде/и) – и још неки други, као мириси неизвесности. То треба испричати, да знате шта је то кад их  опет осетите... 
- Молим? – упитао је изненађено. – Мирис јабука?!?!
- Миријево, какве јабуке!... Више ми не треба, нашла сам...

...мириси неизвесности.... прочитао је поново. То треба испричати...

Тектонски потрес из најдубљих слојева његовог потиснутог искуства. Нешто толико давно и другачије да је престало да буде део сазнања. Епизода из једног од његових бивших живота који се управо реинкарнира у њему.

Аватар бивших дана.

Миливој Анђелковић