среда, 28. август 2013.

Literarni poststrukturalizam - i drugi prikazi romana



List Danas, vikend dodatak 12/07/2013 14:06ž


EKSPLOZIJE 


Autor: Luka Prošić

Romani Milivoja Anđelkovića Naseljavanje Vizantije i Avatari naših dana prudužetak su njegovih prethodnih romana, Savršeni zločin i Promocija revolucije, i čine jedan kvartet u ovdašnjoj beletristici, i po formi, i po sadržaju. Autor u pisanje ovih romana unosi internet formu (još jedna čudovišna “eksplozija”, pored već učinjenih - eksplozija atoma, virusa i, konačno, samog “čoveka”), a tim “eksplozijama” otvorene su strahotne mogućnosti i izazovi za svakog pojedinačno, ali i za samo čovečanstvo.
Vrednost ovih knjiga nije, naravno, u tome na šta bi upućivali njihovi naslovi, ma da je i to značajno, već u tome što te brojne ličnosti u njima dopiru do savremene nauke i tehnike ili, još bolje, imaju u vidu sve te “tehnike” i ta moderna sredstva za postizanje različitih ciljenja. Uvek smo, mađutim, i izmaknuti od same tehnike i tehnologije (sam autor nas izmiče), da bismo se pitali šta smo sami u tome tehničkom i tehnološkom? Gde nas to tehničko čudovišno vodi? Gde nas to nauka, metafizika i tehnika vode i gde smo s njima stigli? Neka od tih krajnjih pitanja jesu i “Zašto je uopšte to tako postavljeno? Zašto je to sve tako s nama?” Ta pitanja se takoreći odmah “provaljuju” u ovim knjigama, i na njih spontano reagujemo.
Za odgovorima na ta pitanja, opet, tragaju i filozofija i nauka, ali i umetnost i književnost, i svaki pojedinac za sebe izgrađuje svoju ideologiju i traži odgovore i rešenja za opstanak u novim saznanjima i tehničkim rešenjima koja neprekidno povećavaju moć jednih nad drugima.
Principe nauke, metafizike i tehnike i tehnologije uspostavljali su i stari Grci, i ta saznanja, metafizika i tehnika, i njima su služila za realizaciju najširih ciljeva i potreba, ali isto tako i za održavanje ropstva i tih antagonizama među ljudima - antički Grci uspostavili su klasičan oblik ropstva i razvili u osnovi sve forme antagonizama, što su kasnije preuzeli Rimljani - i kod njih su nauka i tehnika, ali i u svim kasnijim društvima, služili za održavanje antagonističnih odnosa i povećanje moći jednih delova društva nad drugima, i to traje sve do danas. Međutim, u ovom vremenu nas su zadesile te “eksplozije”, to je to što izmiče kontroli i naroda i država i određenih grupacija i pojedinaca. A s tim ide i činjenica da sadašnja nauka i “tehnika” nisu više u “bunaru”, kao što je to dosad bilo, nauka i tehnika postaju sve dostupnije svim nacijama, državama i svakom pojedincu - tako je čovečanstvo, takoreći, dospelo u krizu što, naravno, aktualizuje i sadašnje “stanje” odnosa i preispitivanje sadašnjih antagonizma, i drugačije sagledavanje čoveka kao konačnog bića. U vezi s tim brojna su pitanja o izgledima čovečanstva u narednim vremenima i u budućnosti? Mogu li se i dalje održavati antagonizmi među nama u oblicima u kojima je čovečanstvo dosad postojalo? 


Ta pitanja nisu direktno postavljena u ovim romanima, ali na jedan drugačiji način lebde i u knjigama M. Anđelkovića.
Naseljavanje Vizantije ima za moto jedan Hajdegerov stav - “Najbitniji postupak modernog vremena jeste da savlada svet slika”. Drugi stav jeste mišljenje jednog našeg internetiste koga Anđelković potpisuje kao Rade, ovdašnji - “Vizuelni roman sapliće čitaoce/gledaoce drugačijim slikama, da se ne bi okliznuli na stereotipne”. Oba stava dosta su neodređena. Ali im je zajedničko upućivanje na to nešto “novo” u ovom našem vremenu. 


Šta je to novo? Prema Hajdegeru, ali i prema Landgrebeu, kao i kod drugih pre njih, to je upravo pitanje o nauci, metafizici i tehnici, koje su dovele u krizu savremeno čovečanstvo. Naravno, ta kriza je od samog njegovog početka, a izlaz su tražili mnogi i u tim prošlim vremenima, i nazirali ga na planu društvenih odnosa, na planu odnosa među ljudima, što imamo već u staroj Grčkoj, kod Platona i Aristotela, a možda i ranije, u mitologiji, i kasnije u monoteističkim religijama. Ta pitanja postavljana su i u kasnijim filozofijama i društvenim pokretima, sve do danas. Ali taj antagonizam među ljudima je ostao, i doveo je i do toga što bi se moglo nazvati “pozitivizam smrti”. Ima li rešenja? Ima i nema!?


Kako to M. Anđelković vidi kao pisac? Navešćemo ovde deo teksta iz njegovog romana Avatari (jedan od najboljih savremenih romana u Srbiji, prim. aut):
... U Beogradu, krajem oktobra 2010. godine, na konferenciji o NATO, nemački ambasador u Srbiji Volfram Mas objašnjava:
“Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput NATO bombardovanje. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: Tata ko je ovo uradio? Vi ćete mu odgovoriti: Nato. I šta onda očekujete od toga deteta da misli o NATO? Za razliku od toga ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio, jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio”, izjavio je Mos... (Objavljeno na http://www.zastonato.org/?p=8898preview-true)
Ovo je jedan od brojnih načina pokazivanja hipokrizije i cinizma “dobrih i loših momaka”. Ali čitalac sve to može da ostavi po strani, i može da otkriva i to nešto drugo smisleno posredstvom ovih knjiga, može da otkriva “fragmente” mudrosti u njima, i tu neku “ontologiju” nas samih, i to je jedna od njihovih vrednosti. Tako na primer, kad se kaže za “sećanje” da je u pitanju “led života”, to je inventivno rečeno i to jeste “led života”, a sam život jeste “Vizantija”, to smo mi, koji se stalno upotpunjavamo i poboljšavamo, jer smo nepotpuni i nismo dobri. A onda odatle može da se sagledava i to što nosi sobom i nauka i tehnika, a s njima i te neizmerne teškoće. Hoćemo li moći da ih savladamo i da se sačuvamo pored tih “eksplozija” koje smo već učinili, i tih pretnji koje smo uspostavili, da ne bi neko pokušao da s nama podeli to malo “slasti” koju smo prisvojili?






субота, 24. август 2013.

Проза промене – капитално дело српске књижевности


Ново, допуњено издање „Прозе промене“ Србе Игњатовића (ЈП „Службени гласник“, Београд, 2012) обухвата српску прозу од 1950. до 1990. године (у првом издању 1950 – 1979). Аутор је додао нових седам поглавља: о мозаичној композицији, краткој прози, ширењу наративног, митско-мистичном, еротском, атипичном, новим тенденцијама и индивидуализацији нарације, са новим поднасловом књиге: „Деконструкција – конструкција, конвенције и иновације у српској прози 1950 – 1990. године“. Уз укупно тридесет три поглавља књига садржи и индекс имена око 250 писаца и књижевних критичара. О значају и квалитету ове књиге најбоље говори податак да је њено прво издање већ подуже у списку литературе за постдипломске студије књижевности на Филолошком факултету у Београду.
          Ову студију карактерише и њен методолошки приступ – она је уједно књижевно-теоријска, историјско-критичарска  и есејистичка, и то на примерима пробраних дела новијих српских писаца. Србу Игњатовића не интересују ткз. књижевни стандарди већ искључиво оно што их превазилази, дела у којима су се исказале наглашене ауторске индивидуалности. Стварање, пише Игњатовић, „као један од битних принципа подразумева и перманентно остваривање новог (на различитим плановима, нивоима и у променљивом опсегу“ и то доследно разматра кроз четири деценије развоја српске прозе.
          Аутор констатује да се „савремена проза оснива на сложеним темељима у које је уграђен низ елемената вишеслојног наслеђа“ и као кључна дела – „етапе за себе“ – наводи дела Иве Андрића, Милоша Црњанског и Борисава Станковића, додајући им Растка Петровића, Момчила Настасијевића и реторичке и идејне утицаје Мирослава Крлеже. Од 1950. године српска проза се радикалније мења, растачу се утилитарни и прагматичко-идеолошки обрасци и тежиште помера на књижевне индивидуалности Лалића, Ћосића, Давича, Исаковића, Булатовића...
          То је сам почетак студије, њен садржај се даље развија упоредо са развојем српске прозе, светске књижевно-теоријске мисли и критичарско-читалачке рецепције. Тако се у поглављу „Могућности уметнички новог“(међу првим, на почетку књиге) „густина“ Барта, односно „лепеза могућности“ Ека и „структура структуре“ Лотмана разматра на примерима стваралаштва Љубише Јоцића, а потом Боре Ћосића, Свете Лукића и прози Миодрага Павловића. „Савременост – незавршена садашњост“ (поглавље у средини) „незавршену садашњост“ Бахтина разматра на примерима опуса Јосића Вишњића, Албахарија, Влајковића, Мирјане Павловић и Команина, док „Доба обухватнијих пројеката“ обухвата Пекића, Ковача, Маркова, Ненадића, Угринова...
          На тананом размеђу са постојећим ново увек обухвата и старо, сматра Срба Игњатовић, али у другачијем контексту и модулацији и постаје део новине која код аутентичних стваралаца остварује убедљиве књижевно-уметничке ефекте. Током четрдесет година развоја српске прозе то Ново добија задивљујуће размере, попут „чудесног и прекрасног распона боја на једном истом пауновом репу“, како би то рекао стари хришћански мислилац Еригена. Од „производње значења“, преко ситуационе и доживљајне и унутрашње приче, космоплитског круга и модификација, до декомпоновања, фантастике и комбинаторике, незавршене садашњости, симбола и пројеката, закључно са „истином фрагмената“, мозаичном композицијом, митским, магијско-мистичним, еротским ... нижу се дела српских писаца, данас наших времешних савременика и оних који су рано завршили своје дело, или нам се враћају у сећање већ заборављена имена.
          Уз теоријске поставке поменутих и других светских аутора, ставове наших књижевних критичара и својим проницљивим, нијансираним и ефектним разматрањима, Срба Игњатовић је пред нама развио изузетну синтетичку анализу најдинамичнијег периода новије српске прозе. „Проза промене“ је једно од ређих капиталних дела о српској прози, незаобилазно за сва будућа књижевно-теоријска и критичарско-историјска разматрања. Дело које је важно и због два специфична разлога: „кратког памћења и због тога што су разговори о српској прози ретки а критичка мисао је занемоћала или је у дословном расулу“, како то Игњатовић наводи на крају ове изузетне студије.
          Миливој Анђелковић



среда, 17. април 2013.

АЛИ БАБА И ТРИ СТОТИНЕ АВАТАРА

            Оног месеца 2012. године када су адвокатски командоси отели једину просторију «Књижевних новина» у којој је радила од оснивања, пуне 63 године, организовао је протестну групу на Фејсбуку. 


Тог месеца снег и хладноћа су притисли Србију. Укуцавао је текстове са насловом «Вратите отету просторију», а лед му се увлачио под кожу. Чуло се како звонцка, уједа и шири се разапињући његов осећај за стварност као медвеђу кожу на поду испред камина.
Тих дана три стотине људи је написало «Срамота!» и «Нека пукне брука преко Фејбука!».


 Напољу, леденице су у гроздовима висиле са стреха, ледоломац је крцкао лед на Сави као веверица орахе, а три стотине аватара на аветињском Фејбуку имали су црвене образе, зажарене због туђе срамоте.


Тог леденог месеца када смо сазнали величанствени податак оверен судским печатом – колико коштају наша култура и традиција дуга 63 године - у згради УКС лед је прво оковао отету просторију. Зидове, полице и слике оснивача, до тада загрејаване људским дахом, прекрило је иње. 


Отимачи су у собу унели све параграфе - оне цитиране, наведене, поменуте и подметнуте - и подложили их добијеним дотацијама, донацијама и спонзорствима. Али ништа није вредело. Зелени пламен је трнуо, ни трозуби жарач није могао да распали ватру.


Тада је нешто лупнуло, зидови су се размакли за трен а низ степенице се скотрљала биста оснивача. На црвеном тепиху испред отете собе осовила се на обе ноге, отресла прашину и иње и достојанствено се вратила на постоље. Одахнули смо, а лед је зазвонио свуда око нас.

            На Фејсбуку три стотине аватара је извиривало из својих шарених профила, преметало линкове седам документа, двадесетак  фотографије и стотинак оштрих изјава о срамоти и чекало да види: шта ће бити? Да ли ће било чега, икада, бити?


            Тог месеца снег је затрпао Србију тако да ни школе нису радиле. Деца су седела код кућа,  надзирала родитеље, гледала БУМ-ТРАС-ПЉАС филмове на телевизији и играла компјутерске ПЉАС-ТРАС-БУМ игрице. У слободном времену испод ока су погледала уџбенике у којима је писало да живимо у правној држави која чува  традицију, да је етика неодвојиви део културе и да смо сви, увек и свуда, против отимача и отимања...


            Тог месеца, не знам да ли сам то већ рекао, лед је звонио свуда око нас, а три стотине ФБ аватара се суочило са свим својим моћима, а затим  и са својим немоћима...


Из књиге "Аватари наших дана" Миливоја Анђелковића
издање "Апостроф" - Београд



субота, 23. фебруар 2013.

БЕСТСЕЛЕР У НУЛТОЈ ФАЗИ


Управо сам договорио са издавачем да АВАТАРИ НАШИХ ДАНА за који дан ИДУ У ШТАМПУ! 

- Тираж???
- Па... – нећка се издавач – Одлучио сам овако. Биће величанствених 111 комада.
- Молим??? Нисам добро чуо...
- Оно плус 11 је зато што је то нешто као библиофилско издање...
- Али на мом едију то је до сада прочитало преко 3.000!
- Баш прочитало?
- Јесте. Делимично или целости, као и сваку књигу.
- Ето, видиш и сам... Нико од њих неће купити књигу јер су је већ читали.
- Али тамо је објављена само делимично. Има још десетак прича из ње које  нису објављене.
- Па, пусти и њих. Али кад ја продам ових 111 комада.
- То је најмањи тираж за који сам чуо – чудим се ја још увек.
- Има и мањих. Ето, и ти си објављивао неке дечје књиге у тиражу од 3 и 7 примерака, па Досије Брем – 30 комада, Брадате анђеле – 33 комада...
- Али ја нисам издавач. То су ауторска издања за рођаке и познанике...
И тада сам се досетио:
- Распиши конкурс за књигу са најмањим тиражем и највише читалаца! Сто комада које је прочитало 3.236 плус 111... – укупно 3.347!
- Хм, мхм... – збуни се издавач. – Па, може! Али, мораћу да направим неке штих-пробе...

Па, да знате, ако вас у недоба тргне телефон и један дубок, неповерљив и нервозан глас упита:
- Читали сте АВАТАРЕ НАШИХ ДАНА? Шта мислите о њима? Чега се сећате из те књиге?
Одговорите:
- Како да не! Баш ме је заинтересовала! Савремене теме о Интернету измиксане  са дивним, сетним причама из војске. Знате оно: топло-хладно, као што је то радио Шекспир! Ево, сада ћу да вам је препричам...

То, поређење са Шекспиром и препричавање књиге, то је тајни код, шифра за интелектуални кунг-фу ударац који ниједан издавач не може да издржи. Он ће прекинути везу, ја ћу добити један велики Плус, а ви ћете бити убројани у Елитну Велику Ложу пажљивих и проницљивих читалаца због којих треба да постоје издавачи, Да, и понеки писац...

Миливој Анђелковић  






субота, 19. јануар 2013.

1 - ВЛАДАРИ ИНТЕРНЕТА

Екран се заплавио и његов кажипрст је постао  моћан. Штап чаробњака који зврком  отвара свет и чека његову Реч. Тада постаје магични окозор који пичи по континентима и размиче просторе, меша времена и нуди државе, градове, догађаје, људе...


- Погледај на Мрежи, молим те, док се ја спремим...
- Шта... да...
- Аутобус за Миријево. Који оно број беше...?

М... – укуцао је у претраживач. Али електроника је била бржа.

Мадагаскар – понудио је претраживач. Comment vas-tu, mom garcon?
 Мадленијум... додао је следећи ред и испунио страну новим појмовима:
Упознајте најпопуларнијег грађанина Берна!
Ја сам ОК, ти си ОК, зар не?

 Сурфовање у Бризбејну. Чувајте се! Таласи су огромни за вас, континенталце! 
Посетите Каиро, Рим, Мадрид...
Фараон Хоремхеб лично, у служби туристичке агенције, позивао га је са рестауриране фреске.


Римски легионар и шпански конквистадор такође...

Откривено старословенско насеље на обали.... Наши далеки претци, они који су  омирисали Danubius и Византију и планирали како ће на другу обалу...
Отворена репрезентативна изложба Вермера из Делфта... Из плаве безданице Интернета појавила се Млекарица, нагињући ка њему бокал, аватар већине Вермерових слика. Онај  из кога не цури млеко већ само Време, други главни јунак Велике Мреже...
            - И? Шта си нашао?
            - Молим?! Шта да нађем?
            - Миријево! Који аутобус иде за Миријево!?
            - Ево, ево, за час ћу...
            Отворио је Гугл,  виртуелног градоначелника Велике Мреже и почео да куца:

            Miniclip Games 20.400.000 резултата (0,17 секунде/и) – одазвао се Гугл. 
- Mi nismo andjeli  52.400 резултата (0,18 секунде/и).

Наставио је да укуцава: - ...МИР...

Mir 1.620.000.000 резултата (0,22 секунде/и) 

- ...МИР...И...

- Mirini recepti 3.680 резултата (0,22 секунде/и) - Miris jabuka... 770.000 резултата (0,30 секунде/и) – и још неки други, као мириси неизвесности. То треба испричати, да знате шта је то кад их  опет осетите... 
- Молим? – упитао је изненађено. – Мирис јабука?!?!
- Миријево, какве јабуке!... Више ми не треба, нашла сам...

...мириси неизвесности.... прочитао је поново. То треба испричати...

Тектонски потрес из најдубљих слојева његовог потиснутог искуства. Нешто толико давно и другачије да је престало да буде део сазнања. Епизода из једног од његових бивших живота који се управо реинкарнира у њему.

Аватар бивших дана.

Миливој Анђелковић

петак, 18. јануар 2013.

2 - ЖИВОТ У ВИРТУЕЛНОМ

Интернет је велика црвоточина пуна пречица у чијој утроби, уместо црва, чачкају моћни претраживачи. Један је управо ишчепркао његовог  друга из детињства, Срећка Ч. Оног од кога се у детињству крио иза старих шупљикавих врата.


И сада је проминуо екраном налик тамној сенци, као  некада давно, у дечјој игри. Тада, то је било довољно да побегне на другу страну.
«Како то да ти увек побеђујеш?», знатижељно су питали.
Онда је крио тајну о ситним рупицама кроз које су се назирале сенке покрета. Сада је могао да одговори: - Захваљујући црвоточинама! И на Интернету сам те тако нашао!
Или је то, можда, онај други Срећко, онај из војске? Једини коме је тада завидео: музичар по професији, био је распоређен за библиотекара војничког клуба, а он - за даљу обуку.
Оног магичног  предвечерја када је  пролазио  између павиљона стресао се: неко је тихо плакао и певао. Плача у касарни није било, то је немилосрдно прогнано из војничке мушке епопеје. Песма је, опет, увек била прегласна и дречаво-изазивачка. А сада тај пригушено-мелодични, аветињски вапај и сетни глас који му је успоравао кораке и наводио га да се осврће – где се то налази, шта се то променило у касарнском кругу? Док није распознао меки, лелујави тон Срећковог саксофона из војничког клуба.
Још годинама је то певање сакса чуо дубоко у себи док није у Лондону, на распродаји, наишао на једину ствар која је чекала баш на њега: CD Sax at the movies”.
Сада је нестрпљиво отворио слику и податке о Срећку Ч. са Фејсбук -а. Пречице и црвоточине Велике Мреже су овог пута омануле: био је то трећи, непознати Срећко Ч, неки који је једино могао да маше заставицом док су они пролазили у строју...

«Захтев за пријатељство» затрептало је док се искључивао са Фејсбук-а.
Хитро је поништио команду и погледао. Сликица некога кога никад није видео, име и презиме без одјека у његовој свести. Кликнуо је «прихвати», квадратић се расплинуо у трепераве црвенкасте цртице, пресложио у «пријатељи» и исправио бројку испод: «957 пријатеља». Стратегија великих бројева. Двадесетак је заиста познавао, двојицу је могао да назове пријатељима, остале највероватније никада неће срести. ФБ «пријатеље» је систематски умножавао јер је то услов да они виде његове линкове и електронске презентације текстова и књига и да, можда, постану читаоци или чак и купци... Успут, погледао би ко су они, чиме се баве, коју музику бирају са Јутјуба и о чему пишу – ако пишу.

Већина је писање свела на основну комуникацију, споменарске песмице и вицкасте коментаре које би «пријатељи» наградили са неколико десетина «свиђа ми се». Фотографије су испуњавале остало: он – она у најлепшем издању, у кругу срећне породице, у веселом друштву у елитном клубу; испод три палме на некој рајској обали...
Једног од њих је познавао: узео је кеш-кредите за летовање у тропима, задужио се за помодан, скуп и набуџен ауто, све то усликао и поставио на свој профил на Фејсбуку.
Сада, он у ауту више не вози себе већ своју слику у скупом возилу и сваки час загледа профил – колико је нових «лајкања»? Колико познатих и непознатих је признало да његов лик на фоткама живи супер живот?
Имиџ до јаја, сервиран у слаткасте порције које крцкају под зубима. Ја сам оно што показују моје слике... Кад у то убедим друге, можда ћу убедити и себе...
Слика жељене садашњости која треба да се прошири у вечност. Електронска бајалица замењује будућност; живот у виртуелном је слика у шареној кугли Фејсбука као баба-врачаре. Треперава привременост дигиталног постаје електронска магистрала којом хрлимо јер се на сваком завијутку појављује велики путоказ са светлећим словима: ОВУДА!

Велик као свако ново обећање и нова НАДА.

Миливој Анђелковић - Из књиге у настајању: «Аватари наших дана»
 

четвртак, 17. јануар 2013.

3 – ОСЛОБОЂЕН ОД ЖИВОТА

У е-пошти чекали су га огласи, позив да посети нови секс-сајт,
банкарска уплатница на његово име и презиме, на енглеском језику, са бајколиком бројком од 1.219.998, 00 долара за коју треба да пошаље преостале личне податке, опомена његовог провајдера да је е-сандуче претрпано и да ће пући и понуда да се запосли на луксузном данском броду-хотелу за крстарење до Полинезије. Прва два је одмах избрисао; уплатницу погледао дивећи се уписаној бројци,

у опомену гвирнуо док није нашао


Оба «лажњака» је једним кликом хитнуо у непостојање и отворио последњи имејл – понуду за запослење.
Избор из снова: од музичара и аниматора до келнера и собарица, са платом, бакшишима, бонусима... Услов је да агенцији у Србији пошаљеш копије докумената и 380 данских круна „за превод радне књижице“ и 265 круна  „таксе за рад и боравак“, са провизијом за слање новца. Укупно, око 110 евра. Ако се навуче њих 30, 50 или више, бројка постаје примамљива.
Ови наши су брзи, мислио је, одмах прелазе на евре. Странци варају на дуге стазе, забљесну  те иностраним рачуном, милионском бројком и брзом уплатом. Кад добију личне податке и бројеве рачуна, наплатиће и твоја будућа примања. Ако немаш ни цвоњка, опет су на добитку јер добијеним лозинкама и шифрама улазе у твој комп и претварају га у полигон за емитовање сличних лажњака за неупућене и наивне

Иста шема као она ранија, италијанска.... Једног од актера је познавао из војске, после више година препознали су се у кафићу.
- Радим са туристима – похвалио се.  – Наутика, луксузни аранжмани...
Пред њим су стајале фотокопије пријава и уплатница.
- Како их проналазиш? – зачудио се.
- Проналазим??? – осмехнуо се. – Сами се јављају. Огласи, лични позиви... А Фејсбук, знаш шта је то?
Неуверљиво је климуо главом.
- Знам... Чуо сам...
- Тај Фејсбук, он је чудо!
- Фотке? – сугестивно је додао, као, снебивајући се.
Подозриво га је погледао.
- Да, фотке. Пошаљем рекламне. Неки их одмах окаче. Па пожеле да буду тамо.
- Толико белосветских путника? – зачуди се, као, диви му се.
- Буде и путника. Већина би да ради и путује. Боље на лукс-броду по Карибима него у неком сумњивом хотелу...
Брзо је спустио руку на папире пред собом, погнуо се и гурнуо руку под јакну.
Један младић је прошао поред њиховог стола и отишао у дубину сале. Познаник се усправио,  покупио папире, климнуо главом и изашао.
Рука под јакну, сетио се. Он је и у униформи носио «скакавац»

Давао му је снагу и осећај да је јачи и способнији од њих, маминих синова. Као јунак са филма, живи узбудљивим животом  да се не би угушио у маси оних које више не може да достигне.

Сада је његова арена промењена у борбу за опстанак. Љуштура филмског јунака је нестала без трага. Они који смишљају и организују акције, мали и велики босови, они су на луксузним «крузерима» и у светским лукама убирају лову од његовог ризичног црнчења.
А он је ослобођен принуда свакидашњице и саобраћа са скривеним бос(г)овима као са елементима своје судбине.
    Миливој Анђелковић