МАРКО НЕДИЋ: САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ И НОВИ МЕДИЈИ

Марко Недић у новој књизи есеја и критика ТРАЈНО И ПРОЛАЗНО критички – информативно разматра „САВРЕМЕНУ КЊИЖЕВНОСТ (српску) и НОВЕ МЕДИЈЕ“.

Ово је први потпунији текст неког савременог књижевног критичара који се усудио да зађе у српску виртуелну сферу, после књиге Владиславе Гордић Петковић од пре петнаестак година („ВИРТУЕЛНА КЊИЖЕВНОСТ“). Ако их има, исправите ме.

ИЗВОДИ ИЗ НЕДИЋЕВОГ ТЕКСТА СУ ОВДЕ

С обзиром да је Недић повремени или нови гост у овој сфери, текст је изненађујуће исцрпан и информативан (23 странице). Обухвата већину значајних сајтова, писаца и књижевних појава на интернету. Ја сам у том тексту врло добро прошао, мада је Марко разматрао проверене интернет-текстове, уз неке омашке. Тако први српски иnтернет роман САВРШЕН ЗЛОЧИН погрешно своди на меилове а он је настао на малобројним форумима за књижевност те, 1999. године, када је и објављен, а не 2000. године. Штета је што није имао времена, воље, сазнања или могућности да коментарише и новије текстове и романе и да оствари комплетнији увид објављених књига и самог сајта www.amika.rs

www.amika.rs

КЊИЖЕВНОСТ И ВИРТУЕЛНА КЊИЖЕВНОСТ

Мислим на дела која својом структуром или начином настајања припадају више или мање књижевности. Било је речи о: хипертексту, интерактивности, судбини књиге, књижевности на блогу, или романима насталим у онлајн окружењу. Ипак, многа питања остају отворена.

Да ли је неко дело књижевност или није, тј. да ли је песништво, по Аристотеловој Поетици, првенствено одлучује заступљеност мимезиса (појам који се кроз историју естетике и уметности различито тумачио, али у суштини, најлакше се може дефинисати као подражавање или однос уметничког дела према стварности). Исто тако, књижевност претпоставља извесну сликовитост, уметничку фикцију, рад уобразиље. Књижевност је и естетички вид језичке творевине, код којег је поучна сврха у сенци композиције и лепог стила (А. Г. Матош). А тај естетички вид, тј. циљ књижевности може бити уобличен на разне начине, кроз различите облике медија доступних човеку у одређеном историјском раздобљу.

Данас се људи окупљају у виртуелном простору око мисли које су им заједничке, око причи и песама које деле међусобно, гледајући у мониторе као странице књиге, или прозоре кроз које упознају на луталачкој стази неки нови свет.

И као што је већ речено, технолошка достигнућа не могу променити бит уметности која суштински представља људску делатност, при чему уметничка дела „садрже људско искуство живота и света изражено на такав начин на какав се оно иначе не може изразити; умјетност је у том смислу самосвојна и незаменљива... Она тако ствара нову стварност која на свој начин даје људском животу сасвим нову смислену димензију... Уметност као људско стваралаштво не односи се само према прошлости и садашњости него и према будућности... она придоноси настајању новог људског света који је у непрестаном мијењању“. (М.Солар)

Управо прихватање тог непрестаног „мијењање људског света“ потребно је ради прихватања неких нових образаца и форми у којима се може стварати уметност, односно књижевност. Да ли можемо рећи да данас онај ко нема своју интернет страницу заправо и не може да рачуна на стопостотну видљивост и доступност потенцијалним примаоцима садржаја?

Сећам се када сам започињала своје крстарење Мрежом, није постојао никакав систем који ћу пратити. Где ћу се на крају наћи било је питање на које нисам никада умела да дам одговор. Данас, знам за нека места у том паралелном свету, која посећујем, а на која сам упутила свој РСС читач, и као таква она могу да дају извесну слику стања у српској виртуелној књижевности.

Мој циљ свакако није никаква систематизација и валоризација онога што налазимо расуто на све стране у виртуелном простору скрајнуте реалности. Питање које постављам је: чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака? Али: неминовност коју доноси развој технолошког напретка, као и време потпуно различито од онога које је обележило стање свести човека претходних векова, указују на чињеницу да се данас мора прихватити нови начин креације и комуникације.

У сваком случају, виртуелна књижевност постоји, у повоју, без система, без граница, без стандарда. Она користи могућности Велике Мреже како за информисање, тако и за објављивање готових књижевно-уметничких дела или бар покушаја, али и за сам процес стварања...

Branislava

fragmentarije

ono što želim ovim postom, tiče se mesta književnosti na internetu i njenih specifičnosti koje su jasne, bez obzira na način objavljivanja.

Mislim da je problem objasniti da je književnost sa svojim osobinama prisutna i u jednom i u drugom medijumu - ona je ista, bez obzira na to kako dolazimo do nje.   http://fragmentarije.blogspot.com/2011/01/blog-post_13.html

www.amika.rs

ПРВА СРПСКА ИНТЕРНЕТ МРЕЖА 1991. године

www.amika.rs

ПИСАЊЕ ПО ПЕСКУ И ВОДИ

Владимир Турбин, дугогодишњи сарадник Михаила Бахтина, познатог руског теоретичара књижевности прве половине прошлог века, забележио је да је Бахтин често говорио и писао о реткој срећи која је задесила његово поколење: видети како се ствара роман – жанр коме је прорицао плодну будућност. Генерација наших писаца рођених уочи и током Другог светског рата – ако потисне дугорочне трауме које то доба ствара – могла би да својим примерима убедљиво «прекрије» то Бахтиново задовољство. Они су у свом животном веку били сведоци не само остваривања једног жанра већ су прошли цео пут који је прошла књижевност током три или четири миленијума постојања. То је јединствена генерација чије су образовање и стваралачки рад почели са таблицом и кредом а завршавају се са екраном и Интернетом.

Припадам тој генерацији и сећам се црне таблице са зеленим линијама, малог, округлог сунђера привезаног врпцом и своје прве личне креде, добијених у првом разреду београдске школе «Војислав Илић» као јединог средство за писање. У другом разреду добио сам три свеске и половину графитне оловке. Памтим вечерње писање задатака уз димљиву петролејку. Још увек могу да изведем тада научене вештине: да цртеж или слику залепим без лепка, са брашном размућеним у води и да грешке у тексту избришем куглицом сачињеном од средине свежег хлеба. Но, како је мојих грешака било више него хлеба који се за то могао употребити, грешке су остајале неисправљене и до данас су остале саставни део многих мојих текстова.

Одрастали смо кроз својеврсну усмену пубертетску књижевост. Окупљали смо се око вршњака који су умели да препричавају тада ретке филмове, предратне стрипове о Флашу Гордону и Тарзану, дриблинге и голове са првих великих фудбалских утакмица, ласцивне вицеве и прва сексуална сазнања, али и детаље чувених туча Булбудераца и Душановчана које су имале ненарушиве етичке кодексе часне и фер борбе. Од тада ми је остала навика да чувам сваки лист или половину листа на чијој се полеђини може писати. Сви моји текстови настали су на таквој, специфичној врсти палимпсеста. То је – на моје изненађење – задњих десетак година почело узбудљиво да кореспондира са екраном и интерактивношћу рачунара и Интернета.

Памтим да сам своју прву писаћу машину купио са јединим захтевом: да се њен механички рад што мање чује, оптерећен примедбама породице и непосредних суседа. Кући сам однео малу италијанску портабл-машину ушушкану у плиш а суседи су се убрзо изјаснили: «Раније си штектао, а сада везеш». Код мог првог рачунара Комодора 128 прво што сам приметио је да је потпуно нечујан и да дирке имају кратак ход и реагују на најмањи додир.

Данас, као власник и свакодневни корисник већ рабљеног али држећег Пентиума, брзог као мисао и нечујног као дух, све чешће помишљам да би проза друге половине двадесетог века, она у коју је Михаило Бахтин полагао толике наде, изгледала другачије да је била ослобођена механичког штектања писаћих машина. Претпостављам да би, на пример, Хемингвејеве приче биле сличније Карверовим, док би Карвер постао претеча данашњег ткз. женског писма.

Но, и поред све лакоће и конфора који екран и програми за обраду текста обезбеђују, не усуђујем се да одмах укуцавам текст. Празнина екрана је дубља и недокучивија од белине хартије. Она тражи чврсту и јасну реченицу и осмишљену структуру, захтева костур да би вам подарила лакоћу његовог попуњавања и естетског обликовања. Скицирам на хартији која једина може да истрпи хаотичност прве идеје, све њене назнаке, наговештаје, наслућивања и мале цртеже који замењују описе. Пишем на полеђинама својих и туђих текстова, оних који су ми некада толико значили да сам се потрудио да их фотокопирам. Ти палимпсести ме држе у дослуху са самим собом и одабраним делима традиције.

Разраде, допуне и измене текста део су његовог укуцавања и док празнину савлађујем реченицама, оне као да пливају по води. Тек целина им даје чврстину, оне тада постају нужност, мост по коме се могу дочепати сутрашњег дана, не зазирући од празнине испод себе. Тада знам, са више или мање извесности, да ли то што сам створио заслужује својеврсно друго – или оно право – издање: да буде отпринтано на хартији.

Наша цивилизација је почела писањем по песку и стигла до стварања на води екрана. У томе је садржана нека неминовност која се не може избећи. Најзад, зар све наше писање није тек покушај да оставимо траг на води Времена и песку Вечности?

Тако, од таблица и палимсеста, до Вода садашњице и наше наде у песак Вечности, и нехотице репродукујемо, у малом и случајном, развој културе. Оне којој припадамо и која је вековима била у центру цивилизације или у тесном дослуху са њим.

Дилема течни флуид екрана или хартија подсећа на најчувеније квазитеолошко питање бивших времена: колико анђела може стати на врх једне игле? Одговор је: и течни флуид, и хартија. У њима су сви наши анђели, а ту нас ишчекују и сви наши демони.

                                                                 

МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

www.amika.rs

ИСТОРИЈА НАШЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СА ХЕПИЕНДОМ

Прво што је човек добио био је Универзални ауто-мењач са пет брзина. Њега није морао да проналази, али зато не може ни да га мења, сем микро-промена које, на срећу, не утичу на његову универзалну употребљивост. Он изгледа овако:

                      заборав 

                          é              

                   БУДУЋНОСТ

                           é

САДАШЊОСТ ç лер è ПРОШЛОСТ

                            é

                       вечност

Све остало човек је морао сам да проналази. А то је трајало и још увек траје.

Први точак наше цивилизације је механички точак. Не зна се када је пронађен, али се зна како:

Вратила се хорда хомосапиенса из лова на диносаурусе и у пећини затекне једног саплеменика:

-         Шта си радио кад ниси ишао у лов?

-         Пронашао сам точак!

-         Опет си дангубио! Нема за тебе меса до пуног Месеца!

Други точак наше цивилизације је Теслин електро-индукциони мотор. Никола Тесла га је пронашао 1888. године, после вишегодишњег тражења решења. Залазило је Сунце у парку Сигет у Будимпешти, Тесла је почео да рецитује део из Гетеовог »Фауста« (Први део »Пред градским вратима«) у коме се »други оживљава свет« и »лете крила бестелесна« и тада му је синуло решење које је дуго тражио: нацртао је мотор на песку и он је – радио!

Иначе, мотор је – као и свако савршено дело – веома једноставан: четири навоја жице између којих лебди ротор. Тесла је силу коју је извукао из природе упутио да тече двоструким стазама кроз те навоје и тако створио енергетско поље које покреће ротор и све око нас. За разлику од првог проналазача, он је добио порцију меса, тек колико да преживи до пуног Месеца.

Трећи точак наше цивилизације је информативно-комуникациони точак, познат и као компјутер са мултимедијском осовином названом Интернет. Пронађен је 1985, а у ширу употребу је ушао 1995. године. Проналазача је неколико и већина је успела да свој проналазак замени за читава крда диносауруса, тако да су месом обезбедили не само себе већ и своје потомке.

И овај проналазак је веома једноставан: узмете бескрајан број залудних и збуњених бројева 0 и 1 и натерате их да светлосним брзинама стварају групе које означавају слово, знак, боју, тон, покрет и све друго што вам падне на памет.

Затим седнете за командну таблу са тачно 101 дугмићем и помоћним малим точком-наредником и наређујете им шта да раде. Како ћете се снаћи за месо до пуног Месеца, овде највише од вас зависи.

Четврти точак наше цивилизације је свемирски просторно-временски точак. Не зна се када ће бити пронађен, али се зна како:

-         Дај ми твој део пројекта »Проценти вероватноћа остварљивости обећања политичких партија у свету и код нас«. Надам се да си га набифлао где треба…

-         Нисам га завршио.

-         Ниси!!?? Па шта си радио, побогу?

-         Пронашао сам свемирски просторно-временски точак!

-         Човече! Па знаш ли ти шта си урадио!! Због тебе нећемо добити дотације за следећу годину!!!

Већ погађате: нема меса за њега, не само до пуног Месеца већ много дуже.

Закључак: Да ли се још увек возите у чезама или сте прешли на удобнији троточкаш, процените сами. Наши потомци, сви се томе надамо, возиће већ праве четвороточкаше различитих марки и категорија. Међутим, сви они ће користити горе наведени Универзални ауто-мењач са пет брзина, он је незаменљив.

Шта ће даље бити? По мишљењу нашег великог научника Милутина Миланковића, чије су се све прогнозе потврдиле и непрекидно се потврђују, наша драга Земља ће једног дана бити толико врела да ће наши потомци морати да оду са ње. У складу са законима свемирске равнотеже, планета Венера толико ће се охладити да ће се на њој моћи живети и они ће отићи – тврди Миланковић – на Венеру. Како ће се сналазити за месо – то ће само они знати.

Наравно, богиња љубави више неће моћи да буде Венера. То ће постати она лепа и велика планета на хоризонту, позната као Тера или Геа. И, неки наш далеки потомак извешће на терасу своју драгу, показаће јој романтичну планету на хоризонту која исијава све нијансе плаве и окер-црвене боје и шапнути јој у само уво:

- Ти си моја љубав… једина моја богиња… моја најдража Геа!

Миливој Анђелковић                           

www.amika.rs

Literarni poststrukturalizam - i drugi prikazi romana

List Danas, vikend dodatak 12/07/2013 14:06ž

EKSPLOZIJE 

Autor: Luka Prošić

Romani Milivoja Anđelkovića Naseljavanje Vizantije i Avatari naših dana prudužetak su njegovih prethodnih romana, Savršeni zločin i Promocija revolucije, i čine jedan kvartet u ovdašnjoj beletristici, i po formi, i po sadržaju. Autor u pisanje ovih romana unosi internet formu (još jedna čudovišna “eksplozija”, pored već učinjenih - eksplozija atoma, virusa i, konačno, samog “čoveka”), a tim “eksplozijama” otvorene su strahotne mogućnosti i izazovi za svakog pojedinačno, ali i za samo čovečanstvo.

Vrednost ovih knjiga nije, naravno, u tome na šta bi upućivali njihovi naslovi, ma da je i to značajno, već u tome što te brojne ličnosti u njima dopiru do savremene nauke i tehnike ili, još bolje, imaju u vidu sve te “tehnike” i ta moderna sredstva za postizanje različitih ciljenja. Uvek smo, mađutim, i izmaknuti od same tehnike i tehnologije (sam autor nas izmiče), da bismo se pitali šta smo sami u tome tehničkom i tehnološkom? Gde nas to tehničko čudovišno vodi? Gde nas to nauka, metafizika i tehnika vode i gde smo s njima stigli? Neka od tih krajnjih pitanja jesu i “Zašto je uopšte to tako postavljeno? Zašto je to sve tako s nama?” Ta pitanja se takoreći odmah “provaljuju” u ovim knjigama, i na njih spontano reagujemo.
Za odgovorima na ta pitanja, opet, tragaju i filozofija i nauka, ali i umetnost i književnost, i svaki pojedinac za sebe izgrađuje svoju ideologiju i traži odgovore i rešenja za opstanak u novim saznanjima i tehničkim rešenjima koja neprekidno povećavaju moć jednih nad drugima.
Principe nauke, metafizike i tehnike i tehnologije uspostavljali su i stari Grci, i ta saznanja, metafizika i tehnika, i njima su služila za realizaciju najširih ciljeva i potreba, ali isto tako i za održavanje ropstva i tih antagonizama među ljudima - antički Grci uspostavili su klasičan oblik ropstva i razvili u osnovi sve forme antagonizama, što su kasnije preuzeli Rimljani - i kod njih su nauka i tehnika, ali i u svim kasnijim društvima, služili za održavanje antagonističnih odnosa i povećanje moći jednih delova društva nad drugima, i to traje sve do danas. Međutim, u ovom vremenu nas su zadesile te “eksplozije”, to je to što izmiče kontroli i naroda i država i određenih grupacija i pojedinaca. A s tim ide i činjenica da sadašnja nauka i “tehnika” nisu više u “bunaru”, kao što je to dosad bilo, nauka i tehnika postaju sve dostupnije svim nacijama, državama i svakom pojedincu - tako je čovečanstvo, takoreći, dospelo u krizu što, naravno, aktualizuje i sadašnje “stanje” odnosa i preispitivanje sadašnjih antagonizma, i drugačije sagledavanje čoveka kao konačnog bića. U vezi s tim brojna su pitanja o izgledima čovečanstva u narednim vremenima i u budućnosti? Mogu li se i dalje održavati antagonizmi među nama u oblicima u kojima je čovečanstvo dosad postojalo? 

Ta pitanja nisu direktno postavljena u ovim romanima, ali na jedan drugačiji način lebde i u knjigama M. Anđelkovića.
Naseljavanje Vizantije ima za moto jedan Hajdegerov stav - “Najbitniji postupak modernog vremena jeste da savlada svet slika”. Drugi stav jeste mišljenje jednog našeg internetiste koga Anđelković potpisuje kao Rade, ovdašnji - “Vizuelni roman sapliće čitaoce/gledaoce drugačijim slikama, da se ne bi okliznuli na stereotipne”. Oba stava dosta su neodređena. Ali im je zajedničko upućivanje na to nešto “novo” u ovom našem vremenu. 

Šta je to novo? Prema Hajdegeru, ali i prema Landgrebeu, kao i kod drugih pre njih, to je upravo pitanje o nauci, metafizici i tehnici, koje su dovele u krizu savremeno čovečanstvo. Naravno, ta kriza je od samog njegovog početka, a izlaz su tražili mnogi i u tim prošlim vremenima, i nazirali ga na planu društvenih odnosa, na planu odnosa među ljudima, što imamo već u staroj Grčkoj, kod Platona i Aristotela, a možda i ranije, u mitologiji, i kasnije u monoteističkim religijama. Ta pitanja postavljana su i u kasnijim filozofijama i društvenim pokretima, sve do danas. Ali taj antagonizam među ljudima je ostao, i doveo je i do toga što bi se moglo nazvati “pozitivizam smrti”. Ima li rešenja? Ima i nema!?

Kako to M. Anđelković vidi kao pisac? Navešćemo ovde deo teksta iz njegovog romana Avatari (jedan od najboljih savremenih romana u Srbiji, prim. aut):
... U Beogradu, krajem oktobra 2010. godine, na konferenciji o NATO, nemački ambasador u Srbiji Volfram Mas objašnjava:
“Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput NATO bombardovanje. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: Tata ko je ovo uradio? Vi ćete mu odgovoriti: Nato. I šta onda očekujete od toga deteta da misli o NATO? Za razliku od toga ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio, jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio”, izjavio je Mos... (Objavljeno na http://www.zastonato.org/?p=8898preview-true)
Ovo je jedan od brojnih načina pokazivanja hipokrizije i cinizma “dobrih i loših momaka”. Ali čitalac sve to može da ostavi po strani, i može da otkriva i to nešto drugo smisleno posredstvom ovih knjiga, može da otkriva “fragmente” mudrosti u njima, i tu neku “ontologiju” nas samih, i to je jedna od njihovih vrednosti. Tako na primer, kad se kaže za “sećanje” da je u pitanju “led života”, to je inventivno rečeno i to jeste “led života”, a sam život jeste “Vizantija”, to smo mi, koji se stalno upotpunjavamo i poboljšavamo, jer smo nepotpuni i nismo dobri. A onda odatle može da se sagledava i to što nosi sobom i nauka i tehnika, a s njima i te neizmerne teškoće. Hoćemo li moći da ih savladamo i da se sačuvamo pored tih “eksplozija” koje smo već učinili, i tih pretnji koje smo uspostavili, da ne bi neko pokušao da s nama podeli to malo “slasti” koju smo prisvojili?

Раније објављени прикази  Слободана Ивкова,Данка Стојића, Иване Милаковић и претходни: Stevan Šarčević “O pisanju, oljudima i o lokacijama”, Мiroljub Тodorović: Novi oblici proze, BranislavaDžigurski: Neka nova "pisana/usmena" književnost, Ivan T. Brković: Iskustva ekrana, svitaka i glinenih pločica + коментари су ОВДЕ  http://www.amika.rs/NaseljavVizantije/PrikaziVizuelnogRomana.htm

Преко сајта аутора можете наћи овај роман + друга два + много различитих текстова које сами изаберете: http://www.amika.rs/

Проза промене – капитално дело српске књижевности

Ново, допуњено издање „Прозе промене“ Србе Игњатовића (ЈП „Службени гласник“, Београд, 2012) обухвата српску прозу од 1950. до 1990. године (у првом издању 1950 – 1979). Аутор је додао нових седам поглавља: о мозаичној композицији, краткој прози, ширењу наративног, митско-мистичном, еротском, атипичном, новим тенденцијама и индивидуализацији нарације, са новим поднасловом књиге: „Деконструкција – конструкција, конвенције и иновације у српској прози 1950 – 1990. године“. Уз укупно тридесет три поглавља књига садржи и индекс имена око 250 писаца и књижевних критичара. О значају и квалитету ове књиге најбоље говори податак да је њено прво издање већ подуже у списку литературе за постдипломске студије књижевности на Филолошком факултету у Београду.

          Ову студију карактерише и њен методолошки приступ – она је уједно књижевно-теоријска, историјско-критичарска  и есејистичка, и то на примерима пробраних дела новијих српских писаца. Србу Игњатовића не интересују ткз. књижевни стандарди већ искључиво оно што их превазилази, дела у којима су се исказале наглашене ауторске индивидуалности. Стварање, пише Игњатовић, „као један од битних принципа подразумева и перманентно остваривање новог (на различитим плановима, нивоима и у променљивом опсегу“ и то доследно разматра кроз четири деценије развоја српске прозе.

          Аутор констатује да се „савремена проза оснива на сложеним темељима у које је уграђен низ елемената вишеслојног наслеђа“ и као кључна дела – „етапе за себе“ – наводи дела Иве Андрића, Милоша Црњанског и Борисава Станковића, додајући им Растка Петровића, Момчила Настасијевића и реторичке и идејне утицаје Мирослава Крлеже. Од 1950. године српска проза се радикалније мења, растачу се утилитарни и прагматичко-идеолошки обрасци и тежиште помера на књижевне индивидуалности Лалића, Ћосића, Давича, Исаковића, Булатовића...

          То је сам почетак студије, њен садржај се даље развија упоредо са развојем српске прозе, светске књижевно-теоријске мисли и критичарско-читалачке рецепције. Тако се у поглављу „Могућности уметнички новог“(међу првим, на почетку књиге) „густина“ Барта, односно „лепеза могућности“ Ека и „структура структуре“ Лотмана разматра на примерима стваралаштва Љубише Јоцића, а потом Боре Ћосића, Свете Лукића и прози Миодрага Павловића. „Савременост – незавршена садашњост“ (поглавље у средини) „незавршену садашњост“ Бахтина разматра на примерима опуса Јосића Вишњића, Албахарија, Влајковића, Мирјане Павловић и Команина, док „Доба обухватнијих пројеката“ обухвата Пекића, Ковача, Маркова, Ненадића, Угринова...

          На тананом размеђу са постојећим ново увек обухвата и старо, сматра Срба Игњатовић, али у другачијем контексту и модулацији и постаје део новине која код аутентичних стваралаца остварује убедљиве књижевно-уметничке ефекте. Током четрдесет година развоја српске прозе то Ново добија задивљујуће размере, попут „чудесног и прекрасног распона боја на једном истом пауновом репу“, како би то рекао стари хришћански мислилац Еригена. Од „производње значења“, преко ситуационе и доживљајне и унутрашње приче, космоплитског круга и модификација, до декомпоновања, фантастике и комбинаторике, незавршене садашњости, симбола и пројеката, закључно са „истином фрагмената“, мозаичном композицијом, митским, магијско-мистичним, еротским ... нижу се дела српских писаца, данас наших времешних савременика и оних који су рано завршили своје дело, или нам се враћају у сећање већ заборављена имена.

          Уз теоријске поставке поменутих и других светских аутора, ставове наших књижевних критичара и својим проницљивим, нијансираним и ефектним разматрањима, Срба Игњатовић је пред нама развио изузетну синтетичку анализу најдинамичнијег периода новије српске прозе. „Проза промене“ је једно од ређих капиталних дела о српској прози, незаобилазно за сва будућа књижевно-теоријска и критичарско-историјска разматрања. Дело које је важно и због два специфична разлога: „кратког памћења и због тога што су разговори о српској прози ретки а критичка мисао је занемоћала или је у дословном расулу“, како то Игњатовић наводи на крају ове изузетне студије.

          Миливој Анђелковић