четвртак, 26. април 2018.

ПИСАЊЕ ПО ПЕСКУ И ВОДИ


Владимир Турбин, дугогодишњи сарадник Михаила Бахтина, познатог руског теоретичара књижевности прве половине прошлог века, забележио је да је Бахтин често говорио и писао о реткој срећи која је задесила његово поколење: видети како се ствара роман – жанр коме је прорицао плодну будућност. Генерација наших писаца рођених уочи и током Другог светског рата – ако потисне дугорочне трауме које то доба ствара – могла би да својим примерима убедљиво «прекрије» то Бахтиново задовољство. Они су у свом животном веку били сведоци не само остваривања једног жанра већ су прошли цео пут који је прошла књижевност током три или четири миленијума постојања. То је јединствена генерација чије су образовање и стваралачки рад почели са таблицом и кредом а завршавају се са екраном и Интернетом.


Припадам тој генерацији и сећам се црне таблице са зеленим линијама, малог, округлог сунђера привезаног врпцом и своје прве личне креде, добијених у првом разреду београдске школе «Војислав Илић» као јединог средство за писање. У другом разреду добио сам три свеске и половину графитне оловке. Памтим вечерње писање задатака уз димљиву петролејку. Још увек могу да изведем тада научене вештине: да цртеж или слику залепим без лепка, са брашном размућеним у води и да грешке у тексту избришем куглицом сачињеном од средине свежег хлеба. Но, како је мојих грешака било више него хлеба који се за то могао употребити, грешке су остајале неисправљене и до данас су остале саставни део многих мојих текстова.
Одрастали смо кроз својеврсну усмену пубертетску књижевост. Окупљали смо се око вршњака који су умели да препричавају тада ретке филмове, предратне стрипове о Флашу Гордону и Тарзану, дриблинге и голове са првих великих фудбалских утакмица, ласцивне вицеве и прва сексуална сазнања, али и детаље чувених туча Булбудераца и Душановчана које су имале ненарушиве етичке кодексе часне и фер борбе. Од тада ми је остала навика да чувам сваки лист или половину листа на чијој се полеђини може писати. Сви моји текстови настали су на таквој, специфичној врсти палимпсеста. То је – на моје изненађење – задњих десетак година почело узбудљиво да кореспондира са екраном и интерактивношћу рачунара и Интернета.
Памтим да сам своју прву писаћу машину купио са јединим захтевом: да се њен механички рад што мање чује, оптерећен примедбама породице и непосредних суседа. Кући сам однео малу италијанску портабл-машину ушушкану у плиш а суседи су се убрзо изјаснили: «Раније си штектао, а сада везеш». Код мог првог рачунара Комодора 128 прво што сам приметио је да је потпуно нечујан и да дирке имају кратак ход и реагују на најмањи додир.
Данас, као власник и свакодневни корисник већ рабљеног али држећег Пентиума, брзог као мисао и нечујног као дух, све чешће помишљам да би проза друге половине двадесетог века, она у коју је Михаило Бахтин полагао толике наде, изгледала другачије да је била ослобођена механичког штектања писаћих машина. Претпостављам да би, на пример, Хемингвејеве приче биле сличније Карверовим, док би Карвер постао претеча данашњег ткз. женског писма.
Но, и поред све лакоће и конфора који екран и програми за обраду текста обезбеђују, не усуђујем се да одмах укуцавам текст. Празнина екрана је дубља и недокучивија од белине хартије. Она тражи чврсту и јасну реченицу и осмишљену структуру, захтева костур да би вам подарила лакоћу његовог попуњавања и естетског обликовања. Скицирам на хартији која једина може да истрпи хаотичност прве идеје, све њене назнаке, наговештаје, наслућивања и мале цртеже који замењују описе. Пишем на полеђинама својих и туђих текстова, оних који су ми некада толико значили да сам се потрудио да их фотокопирам. Ти палимпсести ме држе у дослуху са самим собом и одабраним делима традиције.
Разраде, допуне и измене текста део су његовог укуцавања и док празнину савлађујем реченицама, оне као да пливају по води. Тек целина им даје чврстину, оне тада постају нужност, мост по коме се могу дочепати сутрашњег дана, не зазирући од празнине испод себе. Тада знам, са више или мање извесности, да ли то што сам створио заслужује својеврсно друго – или оно право – издање: да буде отпринтано на хартији.
Наша цивилизација је почела писањем по песку и стигла до стварања на води екрана. У томе је садржана нека неминовност која се не може избећи. Најзад, зар све наше писање није тек покушај да оставимо траг на води Времена и песку Вечности?
Тако, од таблица и палимсеста, до Вода садашњице и наше наде у песак Вечности, и нехотице репродукујемо, у малом и случајном, развој културе. Оне којој припадамо и која је вековима била у центру цивилизације или у тесном дослуху са њим.
Дилема течни флуид екрана или хартија подсећа на најчувеније квазитеолошко питање бивших времена: колико анђела може стати на врх једне игле? Одговор је: и течни флуид, и хартија. У њима су сви наши анђели, а ту нас ишчекују и сви наши демони.
                                                                 
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

0 Коментари:

Постави коментар

Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]

Везе ка овој поруци:

Напревите везу

<< Почетна