уторак, 15. јануар 2013.

5 – ВИРТУЕЛНО ПРАВО НА ГРЕШКУ

Како одвојити децу од компјутерских игрица? Велика дилема која мучи психологе, родитеље, педагоге...

 

Говоре и пишу о томе, забринуто климају главама и врате се да читају новине и гледају телевизију у којима су слични садржаји, само разрађенији и гламурознији, и забрањени за младе. Разлика је у томе што су игрице директније и што активирају дете које «осваја» многобројне  нивое, док родитељи уздишу над «судбинама» главних јунака у 36. наставку популарне серије.

Да опседнутост игром има смисла тврдио је још Херодот, «отац историје» из 5. века пре нове ере.

Он је забележио како су игре спасле цео један народ. У краљевству Лидија, пише он, измишљене су игре са коцкицама у време несташице хране. Наређено је да сви у краљевству једног дана једу а следећег дана играју  игре, јер ће то изазвати осећај задовољства и испуњености, па ће играчи потиснути осећај глади. Тако су преживели пуних 18 година...
И данас су игре скровиште од окружења, другачији свет у коме се добија оно што човеку недостаје. У on line световима играчи могу да постигну више него у стварном животу, остварују боље везе, добијају боље узвратне реакције и више су награђени него у стварном животу. Игрице лече децу од света одраслих, оне су (пре)наглашени сурогат улице. На екрану деца побеђују, на улици једва преживљавају.
Добро се сећао свог првог сусрета са оним што ће се касније назвати игрицама. И то са игром која је тада била цењена као вештина ума, памћења, промишљене стратегије и тактике – са шахом.
Тада је био у Амстердаму, први пут. Град који га је фасцинирао. Пре свега људи – све могуће расе и народи који постоје су били ту, на улицама, у истом, заједничком простору. Чак и Индијанац, истина у облику кипа испред неке радње. Затим небо, огромно небо на крају света, највеће које је икада  видео.

Канали, кафеи, тргови, један је био дизајниран као велика шаховска табла са фигурама људске висине. Светла и тамна поља на којима људи покрећу велике фигуре, или фигуре покрећу људе, у битку, живот, призивање смисла...

Град који се памти и који инспирише, јер је другачији од осталих. Лепота и нека директна огољеност људи и природе, од оног што је лепо до врло порочног.

Памтио га је и по томе што је у њему, у робној кући на тргу Дам са великом књижаром на последњем спрату, одиграо прву шаховску партију са компјутером. Био је очигледно на најслабијем нивоу, да привуче купце, и једног тренутка је био слободан.


Почео је стандардно, да се увери да машина заиста игра, и добио праве потезе као одговоре. Около се сакупило неколико посматрача и више није могао да одустане, то је већ било питање престижа.
Међутим, компјутер се није предавао. Што год покуша, у комбинацијама са два-три потеза, машина нађе прави одговор и засветлуца свим пољима – на теби је ред. Схватио је да његов противник не може да погреши у стандардној игри и уплашио се да ће изгубити.  Покушао се да се сабере – па то је машина... Шта је то што ја имам, а она нема? Интуиција? И кренуо је у ризични напад са жртвама фигура – да славно изгуби ако не може да победи. Испоставило се су да његова бојазан од пораза и интуиција били прави савезници и он га је славно матирао уз аплауз присутних.
- Одлично играте! – хвалили су га посматрачи.
- Мама, овај чика је покварио компјутер! – обавестио је мајку дечкић који је пратио светлуцање поља и загледао фигуре.
Једино је продавац остао доследан себи: - Купујете? – упита је.
– Наравно – одговорио је. – Али не данас.
Реч је одржао кроз неколико година и од тада много више партија изгубио него што их је добио, уз стални, утешни коментар:
- Ха, сада си победио, али – сети се Амстердама!

Откуд сад та победничка успомена, упитао се, она која га и данас испуњава задовољством? Свако сећање је вредно; то се један од његових бивших живота отвара, да га подсети на своје постојање. Али зашто у овом тренутку? Да ли је то опомена замаскирана као носталгија, да прошло ограничи лоше у садашњости? И да га ободри – овако си раније побеђивао, изгураћеш ти и сада...?
Тада, док се осећао победнички, није било флешева сећања. Његов сан се догађао. Али када је све прошло, када су поразе почели да смењују губици, тада је сећање постало носталгија.
У компјутерској игри, сетио се, постоји «ресет». Поништавање започетог и повратак на почетак.
То је право на грешку, оно што немамо у животу. Е-машина је хуманија; њу је створио човек да себи олакша живот. Виртуелизовао је своју судбину да би се лакше изборио са њом и приближио је својој великој жељи и сну.
Миливој Анђелковић

 Наставак текста је 6. на /6.htmlhttp://e-knjizevnost.blogspot.com/2012/10/6.html

  

0 Коментари:

Постави коментар

Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]

Везе ка овој поруци:

Напревите везу

<< Почетна