6 – ДА ЛИ ЈЕ МАШИНА ПИСАЛА УМЕСТО ТОЛСТОЈА

Интернет viva vox роман "Савршен злочин" изашао је из штампе уочи Међународног сајма књига у Београду, октобра 1999. године. На вест да је први примерак књиге код издавача, одјурио сам у ИП "Филип Вишњић" и изненађеном Јагошу Ђуретићу, директору и главном уреднику готово отео књигу из руку.

На аутобуској станици ми прилази познаник, новинар и књижевник и радознало загледа:

- Види, види... Честитам... "Савршен злочин"... Шта ти је то?

-- Интернет роман. Први код нас.

Он ме погледа изненађено и, очигледно, покуша да се присети терминологије коју појам Интернета призива.

- То је оно када компјутер разговара са компјутером? - каже и схвативши иронију коју је нехотице изговорио, додаје: - Мислиш на електронску пошту преко компјутера?

- Ма не! - покушавам да објасним. - Моји текстови на Великој Мрежи током НАТО бомбардовања, са коментарима и одговорима читалаца, па све то у оквиру романа...

Он опрезно отвари књигу али, зачудо, ниједно електронско чудовиште не искочи из ње.

Звирну у неколико страница, изненађено ме погледа и са изразом лица које је говорило "знао сам ја да ту нешто дебело не ваља", проговори:

- За следеће издање, ако га буде, промени коректора: измешао је ћирилицу са латиницом која чак и нема наша слова!

И он ми тутну књигу у руке, добаци: - Не секирај се, дешава се то... - и ускочи у аутобус, а ја остадох на станици са отежалим романом у руци.

Касније сам више пута чуо ту примедбу - доказ да саговорник ниједном није видео не само интернет-дискусије, већ ни поруке  електронске поште. Позивање на латиничне тастатуре за телеграме, унифициране у читавом свету, донекле је објашњавало зашто нема наших слова. Али већ следеће питање: - Шта је, у ствари, тај Интернет? - тражило је много шире објашњење. И када ме је један нестрпљиви саговорник прекинуо са захтевом да му то објасним у једној реченици, као да ме ја сама електроника просветлила. Рекао сам:

      - Интернет је мрежа разапета преко читаве планете и кад год је додирнеш у вези си са свима који су је такође додирнули током последњих месец-два дана!

На једној од промоција покушао сам да присутнима приближим предности коришћења компјутера уместо писаће машине. Класична технологија писања, рекао сам, навикла нас је на написану реч која је фиксирана на белини хартије и тешко променљива, на распоред текста који је коначан. Он се наравно може променити, али то је већ механика брисања и стварања мрља, докуцавања читавих страница...

Компјутерски текст је све то релативизовао: са релаксирајућом лакоћом заменићете реч, реченицу или цео пасус; са неколико успутних покрета "мишем" крај ћете преместити на почетак, почетак избацити или померити а средину преполовити, променити или дописати, изменити тип слова и графичке елементе. Нова технологија ће вам омогућити да ваш текст много брже и лакше приближите идеалној верзији, оној када задовољно кажете: “Најзад, ево га! То је то!

          После промоције пришао ми је познаник, познати писац средње генерације, одмахујући главом: - Ма, разумем ја све то, али та лакоћа рада, та пречица до текста, зар то не вуче на лак стил и непродубљену реченицу, на хиперпродукцију која спушта квалитет?

          Тај одиум који прати компјутере и у њиховим “најбезазленијим” и корисним, сада већ и незаобилазним радним процесима, такав исти одиум је крајем XIX века и почетком XX пратио и писаћу машину.

          Записано је да је Ниче био један од првих познатих Европљана који је користио писаћу машину.

Међутим, то је већ био онај период његовог живота када је излетао на улицу да би  пољубио коња. Такав Ниче, наравно, није могао да буде пропагатор њеног коришћења.

          У Русији, писаћу машину је међу првима набавио гроф Лав Николајевич Толстој.

Када је машина стигла у Јасну Пољану, мужици су прискочили да је прихвате и однесу грофу и са задовољством су коментарисали: - Баш фино, баћушка! Сада ће Лав Николајевич моћи да се одмара а писаћа машина ће писати уместо њега! – реченица која неодољиво подсећа на  коментаре који су се дуго чули када се помене компјутер и електронска обрада текста.

У Београду писаћу машину први је, око 1890. године, набавио Марко Стојановић, адвокат а касније вицегувернер Народне банке Србије. Уградио је и посебна ћирилична слова, али судови су, у почетку одбијали његове поднеске јер нису «сачињени написмено».

У Америци, писаћа машина је прешла тегобан пут новог производа кога је тек вешт маркетинг избацио на површину. Године 1873. проналазачи Шоулс, Соул и Глиден усавршили су писаћу машину тако да је постала практична и могла да се производи у серијама. Међутим, тај прототип данашње машине таворио је у продавницама и огласима, инерција писања руком и рутина преписивања текстова била је исувише јака. Тада је неки прамаг маркетинга дошао на генијалну идеју: платити Марку Твену, чувеном аутору “Доживљаја Тома Сојера” да свој следећи роман изнесе пред издаваче, штампаре и у јавност искуцан на писаћој машини!

Марк Твен, који је поред све славе и великог новинарског и књижевног рада, претежно живео од права на неки мали патент који се продавао по књижарама, прихватио је понуђени новац. Организовано је прекуцање његовог рукописа и убрзо се појавио нови роман, наставак популарног и већ славног Тома Сојера - “Доживљају Хаклберија Фина” и то искуцан на писаћој машини. Да ли је понеко од будућих купаца писаће машине поверовао, слично руским мужицима, да се Марк Твен одмарао док је машина писала? То не знамо, али тада је Америка прихватила писаћу машину, а потом и цео свет.

Судбина компјутера је, ипак, много лагоднија, он се лакше прихвата. Не само због убрзаног развоја и захукталог начина живота. Он је део свеобухватног електронског система, “улазна јединица” у свет информација,  комуникације и маркетинга али и производње, финансијског и трговачког тржишта.

Његова свестраност је очигледна и у стваралачком процесу – компјутер је све од бележнице и писаће машине до електронске књиге, фото-албума и це-деа, синтеттишући Свето Тројство будуће уметности: Реч – Слику/Покрет – Звук.

Међутим, још увек се многи мрште када се он помене: истина је да не очекују да ће он писати текстове, сликати или компоновати, они се плаше множине његових могућности,  стваралачких игара и експеримената које  омогућује. Заплашени су сталном активношћу коју он тражи, непрекидним одлучивањем између мноштва могућности, а највише „бинго“ наградом коју доноси:

новом перцепцијом стварности и виртуелном димензијом познатог света.

НАСТАВАК ТЕКСТА НА http://e-knjizevnost.blogspot.com/2012_12_01_archive.html

Миливој Анђелковић – из нове књиге «Аватари наших дана»