четвртак, 04. октобар 2012.

ISPALI I ZABORAVI – KADA PRESTAJE RAT?


- Dokumentarni tekstovi sa Interneta 1999. godine –



BEOGRAD - DAN DVADESET OSMI
NAJGORI OD SVIH VEKOVA - 20. Apr 1999 (194.247.*)

Posle smrti trogodišnje Milice Rakić reči postaju suvišne, posebno rasprava o umetnosti postmoderne. Međutim, ono što se mora reći je sledeće: najcrnji strahovi postmodernista postaju naša realnost.
Naziv postmodernizam zavarava, nije u pitanju nikakav pokret/stil/pravac...
U pitanju je nešto mnogo dublje - raskol u stanju svesti na kraju jednog katastrofalnog veka, i to veka koji je obećavao da će biti vrhunac ljudskog razvoja posle belle epoque kraja XIX veka.

Ogroman napredak u tehničko-tehnološkom razvoju pratila je nova, neviđena moć upotrebljena za nasilje, dehumanizaciju, upotrebu čoveka, njegovo uništavanje: dva svetska rata i oko 200 lokalnih, Gernika, Aušvic, Dahau.... Jasenovac, Gulag... Drezden, Varšava... Hirošima, Nagasaki, agresija na Jugoslaviju - najveći broj ratova u jednom veku otkako postoji svet, neuporedivo najviše smrti, daleko najviše civilnih žrtava...

Razvoj je upotre.bljen protiv čoveka i života, progres je postao pokretač razaranja.
U takvim vremenima nestala je vera u kontinuitet razvoja, pa time i u tradiciju, sve je stavljeno pod sumnju i preispitivanje. U umetnosti, ranije je nekoliko generacija stvaralo pod okriljem jednog pravca/stila, sada se tokom jedne generacije promeni po nekoliko preovlađujućih stilova. To je grozničavo traženje rešenja/izlaza, umnožavanje pozicija sa kojih se posmatra svet jer tradicionalne nisu dale rezultate - bile su ili ideološke ili jednomisleće ili bar uskomisleće...

Ovo je po mnogo čemu negativan “veliki rat”: po sramnoj nesrazmeri moći njegovih aktera, po bezdušnosti rušenja i korišćenja najmodernije tehnologije, po velikoj laži, prevari i falsifikatima propagandne retorike i medijske pratnje, po velikoj podvali političkih patuljaka istorijskom svetu, njegovim tekovinama i principima. Najzad, to je rat velikog rušenja istorije sa dominirajućim obeležjima ljudske drame i tragedije obeju naroda - Srba i Albanaca od koje njegovi akteri žele da operu ruke... (Jagoš Đuretić)
Nebeski jahaci, Pustinjska oluja, Milosrdni andjeo - nazivi ratnih misija se smenjuju od pompeznih do sarkasticnih, ali deviza americkih i NATO pilota ostaje ista: Ispali i zaboravi! Sta mislite - zasto?



BEOGRAD - DAN SEDAMDESET PRVI
BRZINA ŠIRENJA MRAKA – Jun 3, 1999 (195.250.*)

Već sedamdeset jedan dan dve nevidljive vojske se bore nad Srbijom.
Jedna, stalno iznad oblaka, zaštićena visinom, sakrivena iza stelt tehnologije, ograđena zidovima kompjuterizovanih ekrana, zaklonjena iza jednoumlja globalnog medijskog varvarstva. A tamo, visoko usred praznog neba, ne dopiru kletve i  suze, smeh i radost, čovekoljublje i pravda, reč i istina, istorija i civilizacija.

Druga nevidljiva vojska je na zemlji, zaklonjena moćnim senkama zavičaja i pamćenja, zaštićena pravom na život, sreću i  budućnost, ograđena greškama politike i tragikom istorije koja se više i ne događa - ona se ovde neprekidno ponavlja i  traje.

Jednom, kada se i ovo završi, čovečanstvo novog milenijuma moraće da izračuna na koliko stotina ili hiljada metara iznad zemlje prestaju da važe licemerno proklamovani principi ljudskih prava i demokratije istih šansi, džentlmenski fer-plej i tradicija, filozofija i pouke istorije, kultura, prosvećenost i humanizam...
Teolozi će proračunati do koje to visine dopiru Reči Svevišnjeg, a do koje se uvažava Reč velikog oca Zapadne crkve. Naučnike čeka najteži zadatak - umesto brzine prostiranja svetlosti, moraće da izračunaju kolika je brzina širenja mraka…

Milivoj Andjelković

РАТ ТРАЈЕ ДОК ДОНОСИ ПРОФИТ

Ирационалност агресије уз употребу најмодерније технологије, изазивала је покушаје да се оно што се догађало тако и објасни.
 
Појављују се текстови о синхроницитету догађања у историји, тајним Теслиним оружјима која замењују радаре, о детекторима промена у електромагнетном зрачењу, о активностима "Харфе на којој не свирају анђели" којом се са Аљаске утиче на временске промене и необичне појаве на небу Србије, чији смо били сведоци.

Рат је још увелико трајао када се, 17. маја, на Интернету појавило обавештење путничке агенције из Феникса да врши резервације за летове за Београд и то: из Франкфурта авионима Луфтханзе почевши од 31. маја и из Цириха, у сарадњи са швајцарским Свисаром, са првим летом заказаним за 1. јуни!?!?!?

   Sveze vesti?????
            Atomsko - May 18, 1999 (171.212.*)

            Nije zajebancija, sad mi stiglo u sanduce!!!!

            PHOENIX, May 17 - At least two European airlines have resumed taking
            reservations for their flights to Belgrade, TiM has learned after trying to
            book some today. Lufthansa, the German airline, said it was accepting
            reservations for its flights from Frankfurt starting May 31. Swissair, on
            the other hand, Switzerland's national airline, said bookings for a
            Zurich-Belgrade route were available as of June 1.

        Milica - May 18, 1999 (209.161.*)
          Znaci ide se u Beograd u avgustu ako je istina:)
          Do jaja:)

          Suzana - May 18, 1999 (209.103.*)
          Ne verujem da avionske kompanije imaju pouzadane informacije o prestanku rata, ali sigurno nesto naslucuju i bore se za svoje parce hleba.

Следећих дана, јављали су саговорници, то обавештење се појавило и као рекламно писмо, у многим поштанским сандучићима у САД. Изгледало је невероватно да једна путничка агенција и авиокомпаније имају информације које нема нико други. Или знају законитост ратног бизниса: напади престају када рат више не доноси профит.
Каснији догађаји су показали да је грешке једва и било - рат је престао седам дана касније и бизнис је настављен у новим условима.

ОНО ШТО СЕ НЕ МОЖЕ ОПРОСТИТИ

БЕОГРАД - ДАН СЕДАМДЕСЕТ ПЕТИ - Јун 6, 1999 15:43
Безумље се, изгледа, приводи крају. Ракете још експлодирају по Косову и понегде по Јужној Србији. Београд, Ниш и друге градове надлећу мала јата беспилотних летилица (ноћас их је било 4-5 над Сењаком и још понека ту и тамо). Снимају, ваљда, оно што су до сада разрушили, да им остане за успомену.



У Београду се више и не дају узбуне, а ПВО само изузетно отвара ватру. НАТО авиони су до јуче повремено пробијали звучни зид, и то усред дана по неколико у истом тренутку, да се звук рашири што даље,као пијанац који не може да верује да је ноћ његовог лудила прошла, па празне флаше лупа о зид да поново привуче пажњу.

Војни договори су почели на српско-македонској граници, у Блацу, у кафани са вишеструко симболичним именом: «Европа 93.» Настављени су на кумановском спортском аеродрому - под шатором. То је, изгледа, и пут који смо и ми и Европа у међувремену прошли - од Европе у бившем значењу те речи до пољског шатора.
Ако буде среће и обостране памети (мудрост је, нажалост, наивно очекивати), временом ће многе ране зацелити и остати као опомена онима после нас. Остаће и новостворено или старо, сада само потврђено и бомбама дубоко утиснуто, неповерење у Запад и његове вредности које су се показале тако танушне, бешчашћу и манипулацијама склоне.
Али оно што се једноставно не може опростити и што треба памтити то су побијена деца (... а децу, децу вам нећу опростити... - Бора Ђорђевић у једној од својих пророчких песама), затим срушени мостови (око 45, у вредности од преко 2 милијарде долара и најмање три године рада), као и тешка загађена земље, воде и ваздуха.

... А ДЕЦУ, ДЕЦУ ВАМ НЕЋУ ОПРОСТИТИ:

- Бојана Тосовић, Мердаре код Курсумлије, 11 месеци, убијена у наручју оца;
- Далибор Тасић, Врање, 17 година, убијен једним од 40 пројектила који су 22. 4 испаљени на опасно Врање;
- Милица Ракић, Батајница, 3 године, убијена 17. 4 увече у купатилу своје куће, на ноши;

- Егон (3 године), Фисник (6), Осман (13), Бурим (14) и Вајдет (15) Коџа из Догановића код Урошевца када су, чувајући овце, нашли касетну бомбу (забрањену за ратну употребу), па још и са накнадним дејством;
- Оливера Максимовић (10 година) и Јулијана Брудар (12) из  Приштине које су родитељи послали у Мурино, на граници Србије и Црне Горе, да их спасу од бомби. Убијене 1. маја док су се играле поред киоска, близу моста на Лиму;
- Иван Иванчић, 7 година, изгнаник из Хрватске, убијен у избегличком кампу у Ђаковици;
- двоје деце породице Павловић са Новог Београда које су родитељи из бомбардованог града сместили у Раљу - убијени у својој викендици;
- Сања Миленковић, 16 година, ученица Математичке гимназије у Београду, дошла у Варварин да се ту припрема за Олимпијаду математичара, убијена на мосту у недељу, 30. маја, на пијачни дан, у 12,30 часова;
- Азра Лукић (6 година), Владимир и Миљана Милић из
Сурдулице и још деветоро деце из истог града;
- Петнаесторо деце у ракетираном аутобусу из Ниша за
Приштину;
- Непознат број албанске деце побијене у ракетираној
избегличкој колони;
- Деца у возу ракетираном на мосту у Грделичкој
клисури...
            ...
Достојевски има једну познату и често цитирану реченицу о дечјој сузи: Ниједан створени свет не може да буде добар уколико због њега падне и једна дечија суза. НАТО је строго водио рачуна да ова и многа друга деца не стигну ни да заплачу. 

Миливој Анђелковић
 

0 Коментари:

Постави коментар

Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]

Везе ка овој поруци:

Напревите везу

<< Почетна