среда, 03. октобар 2012.

МИЛОСРДНИ И БЛАЖЕНИ - завршни текст о 1999. години

АКО ПРОШЛОСТ ПОСТОЈИ...

Инквизитор О`Брајен пита Винстона:
«- ...До овог тренутка ниси ни размишљао шта значи постојање. Формулисаћу прецизније. Да ли прошлост постоји конкретно, у простору? Да ли негде постоји неко место, неки свет чврстих предмета, где се прошлост још увек одвија?
- Не.
- Где онда постоји прошлост, ако уопште постоји?
- У документима. Записана.
- У документима. И... ?
- У свести. У људском памћењу.
- У памћењу! Врло добро. Ми, Партија, контролишемо сва документа и све памћење. Ми, дакле, контролишемо и прошлост, зар не?»
(Џорџ Орвел «1984.»)

... ОНА НЕ ЗАСТАРЕВА...

Генерална скупштина УН

пошто је размотрила Нацрт конвенције о незастаревању ратних злочина и злочина против човечанства,
усваја и отвара за потписивање, ратификују и приступање
 Конвенцију о незастаревању ратних злочина и злочина против човечанства...
(Генерална скупштина УН, Њујорк, 1727. пленарна седница 26. новембра 1968. године.


... АЛИ МОЖЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ

«У Београду, крајем октобра 2010. године, на конференцији о НАТО, немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас објашњава:
“Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”.

Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је то учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио”, изјавио је Мас.» (Објављено на http://www.zastonato.org/?p=889&preview=true )


МИЛОСРДНИ И БЛАЖЕНИ

Потпуковник Дејв Зелко се приземљио на обронак са ретком травом и скотрљао у удолину, као што је то чинио хиљадама пута на полигону. Имао је среће да погодак није био у пилотску кабину и да је катапулт остао исправан; остало је била рутина. Он откачи падобран, сакупи платно у сакри га у удубљење између два повећа камена. Затим се попе уз обронак, осмотри околину и леже на сам врх.
Доле, под њим, пожари су се разбуктавали, неколико кућа је горело а завесе дима су се дизале високо у небо.
Ветар је доносио мирис нагоретине, звуке сирена и успаничене гласове.
Дејл се намршти, ово је било први пут да види своје дело.
Између гласова које је доносио ветар провлачио се исти тон који је јачао. Он га одједном препозна: људски лелек. Стресе се и опипа џеп са унутрашње стране рукава пилотске блузе: војна документа и официрска одличја су била ту.
- Блажени су они који оплакују, јер утеху ће добити – проговори потпуковник Дејв Зелко полугласно, за себе.
- Блажени су они - одговори му непознати, тамни глас - који су гладни и жедни праведности...
Дејв се изненађено трже – глас је долазио иза њега.
- Блажени су милосрдни - рече он мукло и искрену главу - јер ће им се милосрђе дати...
Видео је само прозрачну, лелујаву сенку.
Непознати се насмеја: - Блажени су и миротворци јер они ће бити названи децом божјом... А ти, милосрднo анђелче? Како се ти у то уклапаш? Чије си ти дете, Дејве Зелко, када си починио све ово?
- Ко си ти? - упита Дејв запрепашћен сазнањем да неко у овим далеким гудурама зна његово име.
Угледао је...

... две ноге у кожним сандалама.
- Јеси ли жедан? - упита непознати и благо му подиже главу.
Дејв облизну суве усне и осети како се танки млаз хладне воде слива на њих. Непознати се наже над њим.
- Ти! - узвикну Дејв. – То си... ти?
Његове очи се испунише сузама
-        Значи, ипак си дошао? – упита са страхом у гласу.
-        Јесам, али ово се не рачуна - одговори тамни глас, као да се правда. - Нисам дошао на прави начин.
- То значи да ћеш ти победити? – јекну Дејв.
- Хоћу. Мада ово неће бити победа какву ја желим... Блажени су милосрдни, то, видим знаш. А знаш ли ово: Блажени су они који су гладни и жедни праведности...
- ... јер ће се њихова глад и жеђ утажити – оклевајући одговори потпуковник Дејв Зелко.
- Тако је – потврди тамни глас. – И биће тако. Али када све то знаш, зашто си ти, Дејве Зелко, починио све ово?
Дејв саже главу, без речи.
Ноге у кожним сандалама се померише, видео је Његову огромну лелујаву сенку изнад себе која диже руку, махну и нестаде.
Дејв се оклевајући исправи и погледа око себе.
Нигде никог. Више није било ни оне огромне, лелујаве сенке.
Доле, пожари су буктали, завесе дима су замрачивале небо. Ветар је био пун чађи а одгоре...
Одгоре се зачу лепет тешких крила.

Хеликоптер, или...
Пронашли су ме, помисли Дејв. Али ко? Моји, њихови или Његови?

Миливој Анђелковић

1 Коментари:

У 04. јун 2012. 04:19 , Blogger Amika је рекао...

Ima stvari koje ne zastarevaju i dogadjaja koji ne smeju da se zaborave...

 

Постави коментар

Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]

Везе ка овој поруци:

Напревите везу

<< Почетна