БЛУЗ ЗА СРБИЈУ

Године 1998, многи знаци су наговештавали да се рат приближава,  али у њих нисмо могли да верујемо. Рат у Европи уочи Трећег миленијума? Изгледало је невероватно, логички немогуће. Америка је ипак далеко, а стара, културна Европа тако нешто не може да дозволи.

За то време сатанизација "треће" Југославије се настављала. Бити Србин постаје архетип за нешто зло, лоше па и опасно, чак и за далеку и моћну Америку. Срби почињу да се појављују као типски "лоши момци" у новинским текстовима, филмовима, стрипу...

У лето 1998. године на Интернету се појавио "Блуз за Србију", подужа песма на енглеском, са римованим стиховима, коју је очигледно написао неко наш, потписана само иницијалима "Л. А."

Nothing to fear, nothing to worry,
It is an old, well known story.
Don't think too deep,
Don't loose your sleep
Just another nation goes to reservation.

Serbian people, they are so bad,
The world would be best if they were all dead.
Let's throw some bombs, lets burn them all,
Put them against or behind a wall.
Lets find a new desert, a new location,
Let's call it "The Serbian Reservation."

Don't think too long, don't think too deep,
Serbian land is now so cheap.
Croats, Albanians, come and get some
A piece of Serbia to every world's bum.

It gives me sorrow it gives me blues
Whenever I hear the CNN news:
Kid kills his schoolmates with a gun,
Maguire hits another home run.

The San Diego zoo got a new panda,
Eight-hundred-thousand killed in Ruanda.
Eight-hundred-thousand dead on the scene,
Is NATO going to intervene?

Give me a break, come on, get real,
They were all black, not a big deal,
Eight-hundred-thousand, their throats slit,
We all remember what Clinton did.

The support he offered was only moral,
At the time he was just getting oral.
In the case of Ruanda he was too slow,
But now he's ready for a final blow.

The peace on the Balkans someone disturbs,
So let's go there and bomb some Serbs.
Let's get Kosovo ethnically clean,
Ten percent Serbs, and they're so mean.

Lets kick them out to reservation
Kosovo is for the Albanian nation
Ten percent only? Used to be more.
Seventy percent after the Second World War!

After fifty years they almost all left,
Under the pressure, terror and theft.
Some ten percent just wouldn't go,
Now Clinton's ready for the final blow.

Serbs from Croatia, Serbs from Bosnia,
We chased them all to little Serbia,
What Hitler started, lets get it done,
Let's go to Serbia and have some fun.

Let's test some weapons, cause some destruction,
Let's see what will be the Russians' reaction.
It'll be good for the bonds and stocks,
'Cause the market lately really sucks.

Let us create the New World Order
For every country, we'll write a new border.
Everyone has to dance as we play,
Or he'll become NATO's pray.

By:L.A.

 

"Блуз за Србију" касније је препевао Милован Данојлић:

..."Српски је народ зао посвема/ Било би најбоље да га нема/ Бомбардуј, руши, пали без стида/ Стави га пред зид, ил иза зида/ Нова се пустиња неће зват/ Навахо, већ Српски резерват", каже се у њој.

Врло брзо, преко Интернета и електронске поште, та песма у оригиналној, енглеској верзији раширила се међу нашим сународницима у Америци, затим и у Србији да би била копирана, превођена и читана, па опет слата онима "преко баре" који за њу још нису били чули.

"...Сан Дијего се радује новој панди/ А убијених у Уганди/ Осамсто хиљада - мало превише:/ Да ли ће НАТО да интервенише?/ Хајд, хајд, на призор се не осврни/ није важно, били су црни..."

Мелодичност песме и снажан протестни тон били су изазов и у Србији, тако да се њен текст у слободној обради већ те јесени појавио на репертоару једне суботичке рок-групе.

"...Испробајмо оружје на Нишу, Пећи/ Да видимо шта ће Руси рећи/ Добро је, за обвезнице и деонице/ Лупити села крај Мионице!//

Нов Светски Поредак, нову границу/ Одредићемо за сваку земљу - чланицу/ Плеши како свирам, да те на то/ Не опомиње небески НАТО."

Оно што је још улето 1998. године изгледало као песничка слобода која претње претвара у снажне и сликовите метафоре, већ после шест месеци постала је наша трагична стварност.

Миливој Анђелковић