уторак, 11. децембар 2012.

9 – ВАНЗЕМАЉАЦ


Анонимност на Мрежи, лажно представљање, промене идентитета? Само за неупућене јер свако укључивање на Интернет прати невидљив реп. Број његовог рачунара уписан је у налогу провајдера преко кога се укључује, заједно са личним подацима, адресом и временом (временима, грдним) које је провео на овој е-адреси, па на овој...
Све је евидентирано, снимљено и сачувано у бесконачним капацитетима е-меморија.

 
 Као још једна тетоважа, само што је ова скривена и наизглед невидљива.
    Она видљива на његовој руци постајала је све изразитија – тамно-плава на белој, неосунчаној кожи. Већ деценијама није видела сунце. На летовању, прекривао је фластером – оним дуплим, укрштеним у облику слова «Х». Не да би је поништио већ да буде сигуран да се фластер неће одлепити.



        Прве године, када је пожелео да прође траговима своје младости, одмах је улетео у неприлике.
«Ево га», чуо је, «окупатор се вратио!».
У први мах није ни помислио да се то односи на њега, затим је видео тешке погледе уперене на његову тетоважу која се истицала на руци у кошуљи кратких рукава.
Зашто окупатор? – зачудио се. Био је овде на обуци, као и сви други, војник на одслужењу војног рока. То што се потом догодило, омраза на војску да би се кроз мржњу утврдио егоизам националног и изманипулисао грађански рат, то није његово дело. Он у томе није учествовао. Успео је да оде «преко гране» и тако избегне мобилизацију, војне позиве и позиваре... 



И сада, после десетак година, тетоважа другарства, утиснута у кожу за вечито сећање, проглашена је за значку омраженог окупатора. Они су присвојили право на прошлост – да одреде шта је шта у њој. А у таквој, њиховој прошлости, он не постоји. Он је човек из одбаченог времена. Страно биће. Ванземаљац.
        У хотелу је, скривајући руку, купио фластере и унакрст прекрио тетоважу. И тако сваке године током летовања.


       
        Она невидљива тетоважа, на Мрежи, за то време је добила нову димензију. После уношења  наших слова и ћирилице у електронику почео је да користи оба писма. Текстови – ћирилицом, комуникација – латиницом. Када је слао ћириличне текстове преко једног од првих америчких провајдера – они никада нису стигли примаоцу. Поновио је имејл са истим прилозима. Не стижу. Руковођен нејасном слутњом претворио је све у латиницу и послао – стигли су, безмало истог тренутка. 


Мало се распитао – од 11. септембра, када су се терористи договарали имејлима на арапском, сваки текст из електронске поште са словима која нису део западне културе, пролази кроз машине за дешифровање и, ако је сумњив, остаје у њима. Тако су и његови ћирилични текстови добили нову етикету, а он белег, налик на невидљиву тетоважу.
И овде је проглашен за страно биће. Ванземаљца.


За све те године тетоважа на његовој руци је постала још  изразитија. Белег његове младости, тамно-плав на белој, већ деценијама несунчаној површини коже. Подсећала је на прошле дане, сакупљајући расута сећања у изоштрену жижу, у слике оног нететовираног времена када није знао да му је добро и да је срећан јер су му сви путеви још увек били отворени.

Миливој Анђелковић

0 Коментари:

Постави коментар

Пријавите се на Објављивање коментара [Atom]

Везе ка овој поруци:

Напревите везу

<< Почетна